Skoro cilu noć je lagano sipila, muklo rominjala, povremeno štrapala i stišavala, pa opet u nika doba drombuljala, tamburala, pojačavala, daždila sve u šešnajšt, nije mi dala mira do ko zna kojega doba, nikako mi nije puštala da zaspem kako triba. A jutrom se sve opet prominilo, oblaci pobigli prema istoku a iznad nas ostalo čisto nebo plavo, sjajno, isprano, slatko zavodljivo i slano povodljivo.

Naranče se napunile sokovima i spremne su za berbu



Ali Šimini limuni ipak moraju još malo sazrit



Gradskim vertikalama prigodno je dodana čudna šuma svakakvih oblika…



A jedna šesna barka mala strpljivo je čekala svog gospodara…



Prošlog utorka je u galeriji Foto kluba Split, u Marmontovoj ulici, otvorena tradicionalna izložba planinarskih fotografija. Lavovski doprinos organizaciji ove manifestacije svake godine daje foto sekcija našeg HPD Mosora, pa je i ove godine stručni žiri odabrao 93 najzanimljivijih između 787 fotografija sedamdeset i sedmorice autora. Izložba će biti otvorena sve do sredine siječnja pa ukoliko se zateknete ovih dana u blizini svakako svratite i pogledajte, ima zaista krasnih ostvarenja.

Što se sudjelovanja moje malenkosti na izložbi tiče, skrušeno priznajem da nisam poslao svoje radove na natječaj. Sad bi najlakše ali ujedno i najblesavije bilo reć – nisam ima vrimena! Ma, možda bi uspija uvatit barem pinkicu toga nesritnoga vrimena koje stalno biži, ali eto – tako se potrefilo, a još jedan od jakih razloga je bio slijedeći – nemam pravih planinarskih slika!
I šta je najgore – niko mi ne viruje!

Naša Sonja, pročelnica foto sekcije Mosoraša, majčinski me blago upozorila da “di sam ja” i kako ni u kom slučaju nije u redu da nisam prijavija niti jednu svoju sliku.

E sad, kad sam vidija sve izložene slike u Marmontovoj, shvatija sam da se ja kao nekakvo potencijalno slikaralo na začetku karijere, nikako ne mogu mirit s tim fotografijama i njihovim autorima. Još sam uvik u onoj fazi da jedino znam da ništa ne znam i kako moram još puno učiti i samo učiti…
I šta!?
Ova moja ekipa me iznapadala da brumajem, da govorim zvizdarije, ka da tučem kontru samo radi kontre i ka ono - oli su oni svi slipi pa ne znaju kakve su moje slike…
Hmm... dali su mi mislit…

Ali…stvarno nisam ima namjeru brumavat i ono zaozbiljno mislim, razumite, teško je sebe objektivno (pro)ocjenjivat, e…siguran sam da moje slike ne bi uspile uć u uži izbor, ali opet - vrag će ga znat…
Eto, u zadnje vrime nikako nisam ni iša u planine, pa su me već počeli vatat u đir i gledat malo popriko…

Ipak, kad malo bolje promislim, sad vidim i priznajem da sam falija!
U svakom slučaju, mora sam se držat onoga olimpijskoga duha takmičenja koji kaže – važno je sudjelovati! Sad je gotovo, ali eto - dajem svečano obećanje da ću se već dogodine potrudit i poslat neke svoje radove na natječaj.

Prekapajući malo po arhivi, možda bi ova s vrha Biokova mogla proć…



Ili ova, s nezaboravnog uspona na Kamešnicu…



A Velebit?
Uhhh, koliko bi se dobrih slija sa Velebita moglo nać…





A di još naš domaći Mosor….





Pa oni pogledi s Kozjaka na Marjan, Čiovo i Šoltu …



Majina "statua slobode" sa vrha Svilaje mnoge je ostavila bez daha…
Naravno, više zbog Maje nego li kompozicije ili kolorita.



Pelješac, možda!?



Hm… nakon malo traganja - možda se i moglo nešto izvuć iz svega ovoga...

Bit će više za slijedeći put...
Na koncu se ipak, ne mogu oteti dojmu kako su slike i uspomene koje ponesemo sa sobom iz prirode a koje trajno ostaju u nama, uvijek one prave, čiste i savršene i nimalo ne ovise o kvaliteti objektiva, megapikselima, kutovima snimanja, ekspozicijama, pravilima trećina ili zlatnog reza i svim ostalim cakicama "savršene" fotografije.
Savršenstvo je u nama...
Sad mi nema druge nego - u nove pobjede.
I to već sutra!