Skoro svaki put kad se dogode nekakve klimatsko-meteorološke barufe i dežgracije ka šta je bila ova jutrošnja poplava, gotovo u svim medijskim izvještajima o inkriminiranom događaju prevladaju umni zaključci kako ovakvu poplavu (buru, jugo, plimu, oseku, kišu – upisati po potrebi op.p) ne pamte niti najstariji stanovnici naših malih i velih mista.

“Najstariji “stanovnici, u takvim su slučajevima podignuti na pijedestal najmudrijih domorodoca, pa se vrlo često živahni osamdeset-i-nešto-godišnjaci nađu ispred objektiva televizijskih kamera pa mudruju o novonastaloj situaciji, a kao šlag na tortu dođe obavezna kuknjava o malim penzijama. Naravno, montažeri priloga kasnije izrežu takve subverzivne izjave koje nemaje veze sa zadanom temom, ali meni je u toj priči najsmišnija upravo ta fraza “ne pamte ni najstariji mještani”…

Pa blože mili, čisto sumnjam da upravo takvi najstariji mještani koji su mahom već sklerotični i dementni, uopće pamte šta su jučer imali za ručak, a kamo li da se iz prve mogu sitit koje je ono godine plimni val potopija Špirovu konobu u Ribarskoj ulici broj dvadesetsedam “a”.

No dobro, ostavimo mi za sada dementne, pardon recentne događaje po strani, svako čudo i tako traje u prosjeku tri dana pa će tako i ovaj pseudo-tzunami brzo otplovit tamo odakle je i doša. Fala lipa, od svih čuda koja su nas zadesila u zadnje vrime, još nam samo tribaju ovakvi škerci…

Ajmo mi na nešto bolje, danas idemo Zagori u pohode!
Našoj lipoj Dalmatinskoj zagori oliti Vlajlandu, sve ovisi o tome imamo li volje pisat afirmativno jel’ ili robovat nekim poznatim stereotipima od kojih vrlo često nismo imuni ni mi, u svakom slučaju “fini ljudi s mora”…

Najbolje se stvari obično događaju spontano pa se tako nekako odvijala i ova naša najnovija đita koja uopće nije bila planirana. Nakon ko zna koliko nedilja koje sam iz ovoga ili onoga razloga proveja uglavnom doma, jučer mi je proradija crv pa sam se pošto-poto tija maknit bilo di i na bilo koju stranu, samo da mi guzica vidi puta. Ma baš me uvatila volja za uzverat se do kojega brda ili planine, uteć malo do nekoga mista di još nisam bija, ali za nevolju, ovo štrapavo, inšempjano vrime nije nudilo puno mogućnosti za bezbrižna vrludanja.

Za pravo reć, mislili smo malo na šibensku stranu, ostalo nam je tamo još puno lipih skrivenih kutaka, već smo isplanirali rutu, alternativne pravce, ali jedan telefonski poziv, sve je okrenija (rekli bi neki – za 360 stupnjeva!)…
Zove naša Neda: “Alo di ste, šta se radi, jeli više gotova ta kužina”

- Aaaa, kvraguc i kužina, kad ti se učini da je sve gotovo, shvatiš da imaš još najmanje deset dana posla!
- Slušaj, ostavi se danas posla, nedilja je, imam prijedlog, idemo kod mene na selo!
- Na selo? Odlično! Imamo li se di prošetat?
- Ma, ima se i za prošetat, ima i za planinarit, ima sve, ajde dolazite!
I šta’š se borit kad ćete nagovorit, e nu…

Spremno uskačemo u Plavu pticu i nakon kratkog svraćanja u box kod Brice po vide, tiplove i bušilice, eto nas za kojih tri kvarta od ure priko Solina, Klisa, Konjskoga, Prugova i Muća, blizu jednog pitoresknog mjestašca.



Iako nas je dočekala bljakava kiša od koje se za pravo reć cilim putem nikako nismo ni rastajali, ekipu smo zatekli u punom radnom zanosu, nosu se drva, pali vatra, vadi se marenda za prvu pomoć, malo murtadele, komadić sira, koja feta pršutića eeee, još najbolje da ćemo se izgubit…
Nedino “selo”, u stvari je osamljeni zaselak od svega pet-šest napuštenih kuća malo većeg sela koje se zove Radunić, a koje se opet nalazi blizu ili u sklopu još većeg sela Ogorja (nemojte me sad vatat za rič), a po čemu je poznato Ogorje eee, a nu – a po Kerumu dakuće!
Ma, ostavimo mi sad Keruma na miru, on je samo sporedan lik u našoj današnjoj priči.



Ušli smo u staru, kamenim pločama pokrivenu, “crnu kužinu”. Dok su nam se oči privikle na mrak od onih garavih zidova, brzo smo osjetili mirise nekih prohujalih i već zaboravljenih vrimena, a pucketanje vatre na kominu samo je dodalo onaj neophodan “šug”. Oko komina jedan drveni banak, dvi tri stoličice, s jedne strane posložena "šuma", u kantunu drveni varićak za kojega smo mislili da je velika bukara ali nije, nego je baš varićak nu, o grede obišeni bronzini, sito…





Uz domaću orahovicu koja se pije polako i pametno ka likarija i vino koje trenutno anulira veliki postotak vlage u zraku, krenila priča o tome di smo, šta smo, o ovome i onome. Naš legendarni Duje, koji se uzgred budi rečeno, još uvik oženija nije (a prilika je, nije da nije!) svaki put redovito tuče kontru prevladavajućem mišljenju većine, šta izvrsno dođe našem udarnom ženskom ešalonu za razmjenu teške verbalne artiljerije. Ali u tome i je prava stvar, uostalom di bi završili kad bi se svi u svemu slagali, a onda opet, kad se nađeš u ovako autentičnom ambijentu, baš ti dođe gušt uz vatricu zapalit još i pravu atmosferu uz žestoku polemiku o balunu, Ajduku, muškima, ženskima, vezama, bezvezama, ma o svemu šta nam padne na pamet. Vanka i dalje pljušti kiša ka blesava, malo stane pa opet krene još jača, uništava nam naše planove o bilo kakvoj šetnji i uživanciji na zdravoj vlaškoj ariji.





Ništa zato, oko komina nas i dalje grize dim za oči ka veliki bili čuko za nogu kojega nesriknjega daskaša, rastvaramo prozore ali nas u čas-dva, na brzinu probije promaja, tako da smo svi dosta dinamični u traženju najbolje pozicije za grijanje - u svakom slučaju - nije nam dosadno! Ko se dima ne nadimi, taj se vatre ne ogrije, stara je narodna mudrost koja je i ovoga puta našla svoj smisao u našoj maloj crnoj kužini.





A šta smo spremali?
E, pa bija bi pravi grij da nismo bacili čakod bojega ispod peke, naravski!
A još za ne falit, kako smo napravili dosta lipe žerave, odlučili smo da ćemo bacit još par bokunića i na gradele…





Budući da nisam tija smetat pravim meštri(ca)ma od peke u njihovoj nadasve zahtjevnoj ulozi, malo sam uteka vanka na zrak, da učinem koju sliku. Enti jarca, ko će mi virovat di sam bija ako štakod dobroga ne usličim!?
A ono kiše za nevolju, pada li ga pada, još za ne falit, puše jugo ka ludo, tira kišu da pada nikako ukoso pa sam se začas cili smočija. U jednoj ruci držim lumbrelu koja se otima ka luda šizika i oće poletit u ariju, a u drugoj pokušavam namistit foto-aparat, ali ovo nikako ne ide…
Još kad mi neko reče da je lako bit bloger…

Ništa, vidim ja da ovoga puta nema ništa od dobrih slika, di ću, kud ću, šta ću, nema mi druge nego se vratit, osušit i ponovo zgrijat oko vatre.
Ono malo “mižerje” ispod peke već smo jedan put okrenili, bržolice na gradelama samo šta ne zapivaju, sicka se kupus za salatu…



Hmmm…ajme šta će ovo bit lipo, sokolimo se međusobno, ma di neće bit lipo, nemojte bit smišni…
Žena od mota uvik je u svom elementu…



I taman, malo prije nego li je sve bilo gotovo – stala kiša, konačno izvirilo malo sunca ispod oblaka, sve je u tren zasjalo, zablistalo, prosvitlilo!







O fala ti Blože šta si mi učinija ovi mirakul, ma vidi ova lipa stabla šta se do malo prije nisu ni primjećivala, a vidi ovu malu voćku poslije kiše, puna je kapi pa ih njiše…





Kako je ponekad samo malo potribno da jedna zraka sunca otkrije skrivenu lipotu…
E sad sam zadovoljan…

Vratili smo se u kuću, posidali oko stola, malo nam je tisno ali se snalazimo, ajmo Jure daj tu stolicu, makni se Čale malo tamije, ej ti sidi malo vamije, ma ne tu, tamo na drugu stranu…
Miriše domaća spiza na svo blago ovega svita, a kumpiri ispo’ peke rastapaju se u ustima…
Padaju batude, vicevi, smije se, drži za trbuje, fina zajebancija je u điru, nekima se već i jezik malo zapliće, ali dobro je…
Vanka se brzo spustila mrkla noć, zafriškalo je, zviždi olujni vitar iznad krova, a nama unutra toplo…
Nigdi nam se ne mili sa ovoga mista...
Nasmijana lica...
Izgubljeni pa nađeni u jesenskoj noći, negdi u Dalmatinskoj zagori
Lipo je…