- Poala brale šta ti guštaš! – zaustavija me jučer isprid škverske kapije moj vjerni Sancho Shansa, jedan od rijetkih likova u našem malom mistu koji priznaje da tu i tamo pročita moj blog
- Ma di guštam, kako guštam, vidiš da sam iza žice? – pravim se ka ono malo blesav.
- Aaa, vidim ja sve, ništa mi ne moraš pričat, uvik su u điru neke peke, gradele, pa oni niki konobing, kanjunjing, šta je sve ono...
- E, znaš, ma ne bi ja, ali šta ću kad mi je takav horoskop...







Posli sam se sitija kako mome vjernom Sanchu Shansi nisam dospija reć kako nema pravog guštanja bez barem male doze patnje, gušte triba zaslužit, nije to baš samo tako jednostavno, peking, gradeling, kumpliring, vino, gitare i tako dalje...

Nisu gušti uvik daleko, triba ih samo znat pripoznat.
Eto, ka da nije gušt ostat nediljom ujutro malo duže u postelju!?
Gušt je, kako da nije, pogotovo ako si se čitavu prošlu noć gingolava na valovima, borija s krvoločnim komarcima, rastiza konope, tende, šatorska krila da se sve ne smoči od kišurine...

Tako je i u noći od subote na nedilju opet lampalo, grmilo i štrapalo, ali sad sam bija skroz u drugačijoj situaciji. Ušuškan u tople lancune, nema zujanja krvopija, samo svako malo vrimena kroz polusan pinkicu otvoriš oči, a priko škura slušaš kišni tam-tam i promrmljaš sam sebi – e sad padaj koliko oćeš, baš me briga...

Jutro je osvanulo lipo, rasfriškano i okupano, idealno za obnovu jednog već zaboravljenog rituala – nedjeljne jutarnje kavice

- Di ćemo?
- Možemo di oćemo...
- Oćemo do Primoštena?
- Ajmo ća!

Drag mi je Primošten i nikad mi nije teško skoknit do njega, šta je to za nas – neš ti, po ure vožnje autom, a još usput i guštaš u lipim prizorima "Mediterana kakav je nekad bio".
Ostavim auto kod onog ruvinanog hotela za kojega mi nikako nije jasno koji se privatizacijsko-mućkaroški kupus dogodija s njime, ali to je i tako tema za neku drugu priču.
Kako smo rekli da za svaki gušt triba barem malo patit i platit, ovoga puta naša se patnja ogledala u činjenici da smo do mista prošetali lipo uz more ali ne puno – po ure, možda tri kvarta, sasvim dovoljno. Ala koja patnja, mo'š mislit...







Di ćemo, kud ćemo, šta ćemo, štekati isprid kafića puni su svita, evo tu je još jedan lipi, izgleda pristojno, ajmo ovde, ima mista, može, sve pet...

Kafić se zove "Subito", a koliko se razumim u talijanski to znači "odmah" oli "istoga trena".
To je lipo, to je dobro, znači da je usluga brza i učinkovita.

Na stolovima su meniji, vidimo da poslužuju i doručak, svega ima, sira putra jajca i krumpira, voće, omleti na sto načina, nema čega nema, teče med i mliko...

Prošlo je pet minuti, ma prošlo je već i deset, ali konobarice još nema. U stvari ima je, ali zuji okolo po ostalim stolovima, a u jednom trenutku nam je i mahnila rukom ka ono – sinjala sam vas, odma ću doć.
Puno zuji malo meda daje...
Unutra u kafiću ćakulaju još dvi djelatnice, pretpostavljam da rade u kužini i prilično glasno komentiraju i ogovaraju goste na štekatima. N'ti jarca, ovo me podsjetilo na Korčulu, kad će ovim našim turističkim djelatnicima više doć u glavu da nismo svi gluvi stranci i da vrlo dobro razumimo njihova klepetanja.

Eto konačno i konobarice do nas, dobar dan, izvolite, jedna velika s mlikom, još jedna mala sa šlagom, kakav vam je šlag, je li Ledov - nije, oni je umjetni iz praška e, onda neću šlag, dajte i meni s mlikom, imate li kolača., nema kolača, ima kroasana, e odlično, može kroasan...

Evo naše pčelice konobarice brzo nazad, nosi kafe, nosi kroasane, mmmm šta ovo lipo izgleda...
Kava ka s razglednice, čikare lipe, sve kako triba, gucnem malo i...šta je ovo???
Gucnem i drugi put, ali opet isto, ma ovo nije kava, ovo je piždrika!
A bemu...šta ću sad, a ništa, popit ću je, možda je ovo čak i dobra kava, ali eto, nije po mome ukusu, ko bi svima ugodija, e...
Ništa zato, imamo još kroasane, vidi ih ogromni su, boja savršena, ispečeni kako triba...
Zagrizem kroasan a ono – ništa!!!
Gospe moja šta je ovo, bezukusno, bljutavo, kroasan punjen zrakom!?
Izvanka gladac unutra jadac!

Ma je li ovakvo sve šta imaju na meniju?
Nemami namjeru provjeravat, dosta nam je i ovo bilo za umjetnički dojam...
A tako je lipo izgledalo...

Konačno, konobarica donosi račun, vidi i ona sama po našim facama da baš ne skačemo u ariju od oduševljenja, ali eto...
Nešto me zainteresiralo na računu, ček, ček, šta ovo piše, vidim da je vlasnica ovog objekta izvjesna Tatjana M. ma je li to ona naša manekenka...

A-ha...ma je, to je ona šta je bila cura u to vrime najboljem nogometašu u Hrvatskoj pa su zajedno otišli vanka, u Englesku i Portugal, ona bidna žrtvovala svoju manekensku karijeru zbog svoga dragoga, a on nesrića jedna, prdnija u varićak, ništa nije napravija u balunu, izgleda da su mu neke druge stvari bile zanimljivije u životu...
Da, ali ono šta je bilo posebno zanimljivo u toj ljubavnoj priči je to da je poznata manekenka nakon prekida veze tužila na sudu spomenutog nogoloptača i tražila puste milijune kuna jer se ona bajna zbog njega, pijančine i linčine, odrekla svoje karijere!





Ne znam ni sam kako je ta priča završila, valjda su se dogovorili ka ljudi, danas i jedno i drugo imaju svoje živote, neka im je sa srićom...

Dakle, moda je u pitanju.
Sjaj, raskoš, glamour...
Je, svaka čast, Tatjanin kafić stvarno lipo izgleda...
E sad, možda će se neki pitat kakve veze imaju moda i manekenke s piždrikom od kave i bljutavim kroasanom?
Nemaju nikakve!

Hm... možda čak i imaju!
Sve mi se to izgleda nekako falšo.
Ali...tko sam ja da im sudim...
Sva srića da u Primoštenu ima puno lipih prizora koji nisu nimalo falši....
Gušti su još uvik oni pravi!