Dok s punte Čiova pogledavam prema tankoj modroj crti prvoga maeštrala na horizontu tamo iza Drvenika Maloga , mislin se, mislin, mislin… pa me uvati straj!
U stvari, nije to baš pravi straj nego me straj iti promislit koliko sam ja u stvari sritan čovik!
Ludo sritan čovik!
Jerbo, kad se ovako zamislin, pa sam sebe preispitujem jesam li se moga slučajno rodit recimo u plemenu Tuarega, tamo negdi daleko u bespućima Sahare? Ili ka Eskim s Grenlanda? Možda sam se recimo moga rodit ka Amerikanac John u ledenoj Minnesoti, a ne želim ni promislit da sam isto tako moga bit sudbine lude ka neki Nikolaj Kuznjecov iz Novosibirska…

Ali ne!
Ja sam se mora rodit baš ovod, na najlipše misto na svitu, u lipu našu Hrvatsku, u srce Dalmacije, uz more naše plavo Jadransko…
Dobro ajde, istina je da mi sami ovi najlipši komad svita koji smo dobili ka sedmicu na lotu stalno i svakodnevno ruvinajemo, činimo dežgracije i makakade, šporkajemo škovacama, itamo se betonom tamo di triba i ne triba. E, ma nismo mi krivi šta smo ka ljudi nako malo grezi, divlji, žestoki, vitreni…Ma za pravo reć, mi vam to činimo namjerno, jer ovi komadić raja čuvamo samo za sebe i ne smimo nikako fureštima pokazat pravu istinu.







Zaredali lipi dani..
Ma šta lipi, fantastični dani!
Sunčano, toplo, vedro nebo bez oblačka, a uopće nije više onako vruće ka šta je znalo bit, toliko vruće da ne mo’š ka čovik niti spavat nego se vrtiš cilu noć po postelji, pušeš, proklinješ i stenješ, mašeš rukama da potiraš komarce i druge leteće beštije pa samo brojiš dane kad će više ti pakal završit. Nema sad više ni onih ogromnih gužvi od fureštih koji niti znaju vozit po našim cestama, niti znaju odit po našim ulicama, ne znaju ni šta je riva ni šta pjaca, božemeoslobodi o’ takvih furešti. Morat ćemo ubuduće činit prijemne ispite za strance koji žele litovat u Hrvatskoj. Pa ne možemo mi primat svaku monu? Prijemni iz povijesti, zemljopisa, hrvatskoga, matematike i biologije…
Nema tu labavo, ne ne…







Eto, ovih dana me najčešće pitaju: ”Je li kod vas uvijek ovako lijepo vrijeme?”
I šta ću im sad reć!?
-Ovo vama lipo!? Ma di ovakvo vrime može bit lipo? Temperatura zraka 28 a mora 24, uz lagani do umjereni maeštral... Znate, sad vam se pokvarilo kako zna bit, dobro je ali nije to baš – to…
Dragi moji “naši” ljudi, vi koji ste već morali poć na kontinent, slušajte šta ću vam reć – vraćajte se nazad!
Ostavite i posal i školu i studiranje, ništa vam od tog neće uteć, vratite se na more, sad vam je najlipše!



Lipo je bilo ovo lito.
Plavo, zlatno, sunčano…
Sićam se jedne davne španjolske serije na televiziji, u ono doba se to nazivalo “program za djecu i omladinu” a zvala se “Plavo ljeto” ili u originalu "Verano Azul". Ajme šta je to bilo lipo!
Ma…za pravo reć, radnje se više i ne sićam dobro, sićam se samo jedne kuće u obliku broda u kojoj je živija stari Chanquete. Ali serija je bila prožeta nekom toplinom, lipom atmosferom…
Baš kao i ovo ljeto
Plavo ljeto..







Nego… gledam malo okolo piše li se išta o ovome našem svjetskom prvenstvu u jedrenju.
Sve nešto slabo, bezveze, ne mogu virovat, pari da se to svjetsko prvenstvo održava u Tunguziji a ne u Trogiru…
Eto, od svega lipoga šta se događa, ispada da je važnije da su neki gelipteri, bolje reć budaletine, otele srpsku zastavu iz ruke jednog njihovog jedriličara za vrime mimohoda kod svečanog otvorenja!
Na žalost, ili na sriću, nisam tu večer bija u gradu, pa vam mogu samo prenit ćakule tipa “čula, rekla, kazala”, ali u stvari bolje ne, ne želim, svakom pametnome tu je sve jasno. S onima koji odobravaju takav suludi čin, ionako nemam baš volje raspravljat.







Iako mi je već odavno kjaro kakve se to vijesti danas “prodaju” na tržištu, meni ovih dana neizmjerno više zadovoljstva donosi pogled na ovu mladost, optimizam, lipotu i more jedara isprid staroga grada…







Plavo ljeto, ostani još malo...

P.S. O da, smišno mi je i te kako mi je smišno!