Vridilo bi, barem s vrimena na vrime i napisat dvi-tri riči. Bolno svjestan činjenice da se već duže vrime švercam kroz blogosferu puntima "u ništa", tek mi se digod zalomi "u jedan", čvrsto sam odlučija kako konačno moram napisat jedan ozbiljniji post. E, ma lako je odlučit, samo je malo teže ostvarit, tako da taj moj eventualno ozbiljniji post još uvik čeka u formi razbacanih natuknica po žutim post-it naljepnicama. Ne ide, pa ne ide i gotovo!

Uostalom, kako će me i ić kad se stalno skitam po nekim ubavim, zabačenim i bajkovitim predjelima iz kojih mi se nimalo ne mili vraćat u blagodati civilizacije. Nemam pojma šta se događa u svitu, po meni je moga počet i treći svjetski rat, ja o tome ne bi zna ništa. Samo znam da je Olimpijada u điru i da naši uglavnom dobro napreduju. To je lipo, to je puno dobro. Samo najnevolim šta mi svako malo vrimena na ekranima osvane faca Huana Antonia Vrdoljaka. Ajmeee, bolje mi je ništa ne govorit. ne mogu ga progucat...ma nikako!

E, ali zato mi je puno draga streljačica Snježana Pejčić. Ako ću bit iskren, za nju nikad nisam ni čuja do prije dva-tri dana. A šta ću, priznajem, u streljaštvo se razumim ka Mare Joškičina u ekspres lonac. I onda najedanput - boom, boom, boom i evo ti olimpijske medalje! N'ti jarca, ka da je to lako? Svaka čast mala!

Znate li šta mi je još puno drago gledat na teveju? Poljoprivredne emisije!
Ma, opet ni sam ne znam zašto, ali nekako mi puno lipo dođe gledat slike onih nepreglednih lipih žitnih polja, pa sve one traktore, kombajne, farme pune krava, steonih junica i ostale raznorazne prasadi, one bačve pune mlika... A di su još vinogradi, voćnjaci, maslinici...
Budu tu često i prilozi o ribarstvu, pa kad vidiš onu mrižu punu srdele, dođe ti neka milina oko srca...
Poala lipote, poala bogatstva!
A onda, kad čuješ te ljude koji se bave poljoprivredom i ribarstvom, ništa ti više nije jasno. Svi plaču, kukaju, ajmeču!

Ne može se živit od ovega!
Skup nam je plavi dizel!
Zawebavaju nas sa poticajima!
Prodat ću kombajne, sve drljače, tanjurače i narikače, zaorat ću repu, satrat ću sav ječam, zob i kukuruz!
Čak i proso!
Ribari viču: “Prodat ćemo koće, sve mriže, vrše i parangale, ovo je robija, a ne život, ne možemo više ovako!

Ma…uvik se mislim, šta je je, težak je to život, nije niti malo jednostavno, ali meni se čini ka da postoji neki tajni kodeks koji im zabranjuje da ikad kažu kako im je dobro.
Kad ste čuli da je neko reka: “ Odlična mi je bila žetva, ambari su puni žita!”
Ili ovako:”Ulovili smo ovoga puta izvrsno, deboto puna tri vaguna ribe!”

Nego uvik udru po kuknjavi, cvilenju, jaukanju…
Kažu: “Danas je grozno, prije je bilo puno bolje!”
A ja se mislim: “ Pa kad to prije, gledam vas već trideset godina i uvik govorite kako sad ništa ne valja a da je prije bilo puno bolje!”
Kad je to prije bilo bolje ako ste i onda stalno kukali i ajmekali?
Oćete li možda i za pet-šest godin govorit kako je prije, oću reć-danas, bilo bolje?



Dobro ajde, da sad ne ispadne kako sam se uvatija bidnih poljoprivrednika i ribara, nemam stvarno ništa protiv tih ljudi, oni pošteno zarađuju svoj kruv. Tija sam samo reć kako naši ljudi nikad neće priznat da im je dobro. Niko to neće priznat. Jerbo, ka da postoji strah da ako to famozno “dobro mi je” privališ priko usta, da će se u jednome trenu sve okrenit naopako, da će te neko ureć, proklet, privuć lošu energiju, štatigajaznam…

E, ma zašto ja ovo sad pišem?

Ma zato šta ni ja sam ne smin, isto ka ovi moji ribari i težaci, govorit da mi je dobro.
Kome je to zanimljivo slušat da je meni dobro?
Ko će mi više dolazit na blog gledat i čitat kako samo okolo skitam i uživam Boga svoga!?





Zato, uza sve to šta guštam ka prasac u ovim danima lita vilovita, poželjno je nać neku stvar koja će kvarit tu opću idilu.
Samo da malo razmislim…
Eh da!
Evo ima nešto.
Probija mi se auspuh na auto.
Puka ka cvrčak!
Sad, di god prođem, grmi mi Fiat Puntić azzuro astrale ka da je formula jedan!
Ma…mislija sam ja to popravit.
Ali meštri!?
Ajme majko s tim meštrima!
Pa ne mogu sad, pa dođi popodne, pa ne mogu popodne, dođi pridvečer, dođi ujutro janje moje…
Nikako na zelenu granu s tim meštrima.
A auspuh i dalje grmi!
Zamislite kako mi je?
I kako ću ja u tim strašnim okolnostima još uspješno pisat blog!?





Prodat ću i digitalac i brod i bocu i blog!
Ne more se više vako stvarat!
Prije je bilo puno bolje!
Iden se ća kupat.
Nu, eno me gologa u plićaku…