Potiho i bojažljivo, sve nešto ka oće-neće, zaredalo par lipih večeri. Zatoplilo je, osjeća se miris premalića u zraku. Nema ni daška vitra, neobično je magličasto, mirno...
Napokon mogu spavat uz otvoren prozor bez straha da ću se ujutro probudit u obliku pingvina.
Spremam se u krpe...

U ovo doba dana ili noći, kad ostanem sam sa sobom, obično me sustigne navala zbrčkanih misli, ideja i planova, koje opet u toj atmosferi večernje tišine rađaju nove misli i ideje, pa mi ne daju mira. Stoga, da izbjegnem tu zbrku u glavi, obavim mali večernji ritual. Obično u krevetu pročitam po dvi-tri stranice neke knjige, tek toliko da povežem prve tanke paučinaste niti sna, a ukoliko mi je zanimljivo štivo na repertoaru, možda čak i koje slovo više, dok mi kao zvučna kulisa kroz otvoren prozor iz vrta dolazi nervozno cvrkutanje svađalački raspoloženih vrabaca-grajaša iz obližnjih grmova, kao i ljubavno dozivanje ptica pjevica, kosova i kosica. Ponekad tu romantičnu atmosferu, pogotovo u ovo doba godine, prekine skvičanje i borba mačaka...
Ipak, najlipše mi je kad čujem iz daljine kako mi onako potmulo ali dostojanstveno, odjekuje zvuk zvona sa zvonika katedrale.

Boummmg, boummmg, boummmg...
I tako obično jedanaest ili dvanaest puta...
Večernja zvona.
Koja je to lipota...

Nismo ni svjesni koliko nas naoko nevažnih sitnica kroz godine života neprimjetno vežu za grad u kojem živimo. Upijajući svojim osjetilima vizure, mirise i zvukove rodnog kraja, stvaramo u sebi, možda čak i imaginarne emocije. Taj zvuk zvona moga grada za svakoga od nas, uvik je jedan, jedinstven i neponovljiv i kamo god išli po svitu nosimo ga sa sobom kao genetski kod, kao genom zapisan u našim tijelima koji nepogrešivo označava odakle smo, ko smo i šta smo. Znam, i u drugim gradovima zvone neka slična zvona, možda uhu čak ugodnija, melodičnija i raskošnija, ali nikada ne zvone, baš nikada, onako kao zvona moga grada.



Nakon te simfonije, gasi se prigušeno svitlo lampe, uranjam lagano u svoje carstvo snova...
I tako...i preksinoć i sinoć ponavljam isti ritual, ali nešto mi fali...
Nešto je gluvo, nešto nije kao prije...
Jednostavno...nisu to isti zvukovi...

Nije mi tribalo dugo dok shvatim..

Od kada su izgradili ovu odvratnu ružnu zgradurinu sa milijun apartmana koja se kao Kineski zid nakobeljila između prozora moje sobe i kampanela švetoga Ivana, prominili su se zvukovi, sve se prominilo, sve mi sad rebumbaje na neki drugačiji način. Ne čujem više večernja zvona kampanela, aj ća!

Nu...ja bi romantiku, e neš ne!
Građevinski poduzetnici moraju ugrabit svoj dio kolača!
Ziđaaaaj!!! U širinu, u visinu, koliko god moreš, pa onda još malo priko toga, ziđaaaaaj!

Zato sad čujem neke druge zvukove.
Eto, upravo mi doli sa ulice, odjekuje onaj famozni bum bum bum ritam basova i subwoofera iz limenog monstruma nekog nabrijanog mamlaza, pa još uz to ono neizostavno turbo-folk klepetanje i cijukanje izvjesne Seke, Cece, Vece, Štroce, Droce, kako li se već sve ne zovu....
Neka čuje selo u srid noći, navrni rode do daske, cepaj!!!

Nu...ja bi romantiku, e neš ne!
Ja bi sluša zvona s kampanela...

Druga su vrimena došla....