Eto, još malo pa je finila i ova.
Još dva-tri radna dana, barem za nas sretnike, nekoliko domjenaka i to je to.
Karte su se odavno već izmišale, podilile, partije su se odigrale, ostalo je još samo brojanje punata.

Akužaj, štrocaj, tuči, beštimaj, daj mi mot, okom, skokom, uvom, obrvom, strišo, lišo bez punta sve do zadnje.
Lišo bez punta…
Baš tako!

Ne znam…uvatila me neka tuga. Sjeta, malodušje, melanholija čak. Pojavila se iznenada, ka prvi reful tramuntane nakon kiše, nepozvana, sama. Bez posebnog razloga, bez veze i smisla, eto tek tako došla, banila na vrata i kuku meni šta’š sad s njome…
Uvik se može pronać sto razloga za tugu. Ma nije to ni prava tuga, to je kako bi jedan genijalac reka - možda samo jedan D-mol.
Još mi samo fale Mariachi… A jaj jaj ja jaaaaaa, tužan sam jaaaaaa….
Nitko ne zna tugovat ka Meksikanci. Ovo šta nas muči, to su da prostite pizdarije prema meksičkim tugama. Senorita Huanita, koja za nevolju uvik voli nekog drugog, pončo, sombrero i naravno - tekila…
A jaj jaj jaaaaaa….
Pa.. možda i nije loše ponekad bit tužan. Ali samo malo. Makar i ne bili u Meksiku…
Tamo je već bio Goran Milić

A sad mi je palo na pamet, znam šta je!
Smrznija sam se sinoć u postelji, smrza sam se ka…p…ka panirani patagonski oslić, benti praznu postelju, benti sve jorgane, lancune, kušine, benti ove kratke dane, benti zimu i onoga ko je izmislija!
Benti mene, šta nisam do sad stavija centralno grijanje!
A čudno mi je ovo, jer meni inače nikad nije friško u postelju.
Možda bi se opet triba ženit…

Za sad se spašavam na neke druge načine, fala B(l)ogu na bojleru i toploj vodi.
Uvalim se ispod tuša, odvrnem špinu, a onaj mlaz tople vode me liči, liči, liči…
Ajme šta je ovo lipo, guštam ispod one “slušalice”, nemam baš običaj izigravat opernog pjevača, ali dobro je, pivam u sebi i uživam, ma ne bi se maka ispod toplog tuša satima…

Ekola! Nakon ovakve hidroterapije sve izgleda bolje, pun force i elana krećem u nove radne pobjede! Sve mi je opet u ljetnim bojama
Djevojke u ljetnim haljinama volim, pa ram-pa ram-pa, joooj, joooj, joj!!!



Kad se sad ovako malo osvrnem, dvije tisuće sedma bila mi je jaaaako čudna godina.
Čudnovato čudna, skoro kao čudnovate zgode šegrta Hlapića…
Nisam se baš pretrga od posla, sram me bilo!
Motike i mašklini me baš i nisu ljubili.
Opustija sam se.
Raspustija čak!
Posta sam pravi pravcati raspuštenik, opet me sram bilo!
Ne znam koja je ura, samo se nadam da nije pet do dvanaest.
Ma ne znam niti koji je dan!
Moram se popravit u tom smislu.
I još mnogim “smislovima”



Ipak, ova godina mi je donijela neočekivano bogatstvo.
Nematerijalno naravno, ma di će materijal na me…
Obogatili me neki ljudi.
Oni mene, a čini mi se - i ja njih
Sinergija, štono bi se stručno i moderno kazalo.
Dobro je, dobro je, pogotovo kad te ovako “ufati”, biti sa ljudima koji ti odgovaraju.
Neobavezni razgovori znaju čuda radit.
Priroda me također beskrajno obogatila.
More ili terra firma, planine ili doline, čudesan je svijet prirode oko nas
Znati prepoznati i čuvati tu ljepotu, već je malo teže, ali opet – izuzetno vrijedno.







Eto sad, kad se svi punti zbroje, barem sam iz "Prirode i Društva" ove godine zaslužija čistu peticu!
A iz ovih drugih predmeta, hm…morat ću se ipak malo više potrudit.