Vrhom nosa zalipljenim za prozorsko staklo, između bezbrojnih kapi kiše nošenim jesenskim spektrom ruže vjetrova, pogledom usmjerenim prema zapadnom horizontu, bezuspješno pokušavam pronaći komadić vedra neba.
Istovremeno, u glavi mi se još vrte slike proživljene prethodnih dana.
Štono bi se reklo – dojmovi se još uvijek slažu...
Stoga ću vas i danas još malo "gnjaviti" sličicama nastalim na našoj blitz-krieg ekspediciji. Na izletima i putovanjima pa ma kako na prvi pogled "neatraktivno" i beznačajno izgledali, najviše uživam upravo u odmaku od svakodnevnih slika pred mojim očima, kao i okvira koji ih okružuju. Ili okvadratuju, svejedno.





Na povratku prema Splitu, dogovorili smo se stat negdi uz put na jedno pićence, prije nego što se "ukrcamo" na auto-put.
Di ćemo – šta ćemo, padne mi na pamet - ajmo se zaustavit u Šestanovcu!
Šestanovac je malo misto koje je u zadnje vrime postalo poznato upravo zbog auto ceste, ali u stvari nemaš ga šta vidit - ono jedno raskršće, tri kuće, dvi birtije. Dobro ajde, ovo je karikirano, nemojte me sad vi koji imate neke veze sa Šestanovcem odma napadat!

Ušli smo u prvi kafić, nas osmero, unutra puno svita, mladosti uglavnom, pogledavamo okolo, tek tu i tamo poneko slobodno misto, pa vrlo brzo uviđamo da se nemamo di usidrit.
Ništa, nema veze, izlazimo vani i tražimo neki drugi "ugostiteljski objekt". Iza kantuna, preko ceste, stoji još jedna, nekakva neugledna birtijica. Ajde, kad smo već tu, povirit ćemo. Mi na vratima, ali vidimo – i tu je sve puno, za četiri stola vodi se junački boj, žestoka briškula i trešeta je u điru. Oko svakog stola još po dva-tri vrla "stručnjaka", kibicera... Sve redom muškarci, od žena jedino konobarica.

Opet ništa, nemamo sriće, okrećemo se, idemo ća.
Mi već na ulici, a konobarica dotrčala za nama
- Izvolite, izvolite, samo uđite!
- Nema mista.
- Ma nema veze, napravit ćemo nešto!

Vraćamo se u nevjerici unutra.
U tren oka konobarica iz nekog kantuna izvukla dva stolića, naređuje ovim kartašima: Dodaj stolicu! Tu, e baš tu! Makni ovo, stisni se tamo!

Izletila još jednom vanka na štekat, eto ti je, nosi još četiri stolice, po dvi u svakoj u ruci.
Nije prošlo ni desetak sekundi, sve je namistila...

- Šta ćete popit?
- Malu kavu s mlikom, veliku kraću, još jednu dužu s ladnim mlikom, čaj od mente, ja bi od jabuke i cimeta, ja ću Jeger, e stvarno i ja bi Jeger, a moga sam i ja, ništa umisto kave dajte i meni...uglavnom zapetljali mi maksimalno.

Konobarica, crnka od kojih tridesetak možda tek nešto više godina, neizvještačenog osmijeha na licu, strpljivo sluša, sva sritna šta smo ipak odlučili ostat..
Gledam ekipu u bircu. Očito su svi domaći, samo još ne kužimo je li ovo neki turnir u điru, ili su im briškula i trešeta redovita aktivnost u nedjeljna popodneva. Naše četiri cure su im malo poremetile koncentraciju, pa su ih ispočetka čudnovato pogledavali. Očito je da su žene rijetki svati na ovom njihovom "svetom mistu".
Tipična birtija u bespućima Dalmatinske zagore...
Ali...ugodno je, kartaši su maksimalno pristojni, istina da im malo čudno izgledamo, ali Bože moj, da smo svi isti ne bi valjalo.





Vrlo brzo su nam na stol došle sve te silne kave, čajevi, žestice.
Kava za čistu peticu!
Ma znam već šta ćete pomislit, ne'š ti atrakcije, došli u birtiju, naručili piće, popili piće i šta sad!?
Nije važno, teško je to ovako ričima opisat, ali jednostavno se osjeti kad te netko u svoj "dom" primi srdačno i napravi sve da se tu osjećaš ugodno, a ne da te gleda ka da si tek puki prolaznik koji je tu slučajno nabasa i neće nikad više doć.

Ostali smo dvadesetak minuta, već pomalo umorni od puta, jedva čekamo da se konačno vratimo doma. Konobarica nas ispratila do izlaza, pozdravila, zaželila sve najbolje, sretan vam put....

Možete zamislit koliko je ova konobarica "jaka" kad je čak i naš Duje, inače okorjeli neženja, tek desetak metara nakon šta smo izašli reka:

- Ma jesi je vidija, a? Ženit ću je, majke mi ako neću!!!





Čisto sumnjam da će konobarica iz Šestanovca ikada saznat za ovaj post i za moj blog, sad mi je krivo da nisam zapamtija ni ime birtije, niti znam kako se ona zove, ali eto – baš nam je bilo ugodno zbog nje. Sve je u ljudima, sve!

U maloj seoskoj birtiji, imali smo osjećaj skoro isti ka da smo u Esplanadi.
Ma šta isti... još i bolji!

"Nepoznata" konobarice iz Šestanovca – evala ti bilo!
Duje će te ženit, čuvaj se!!!