Ne znam kako je kod vas, ali meni se često učini da, koliko god su nam moderna vremena donijela nove, brže i jednostavnije načine komunikacije, ipak nam se glavnina kontakata na koncu svede na desetak ljudi s kojima se manje – više svakodnevno susrećemo.
Jer…kad prebiremo prstima po imenima ljudi u našim mobilnim spravicama, uglavnom nismo ni svjesni da nas od njih kolko god bili daleko, dijeli tek jedan jedini klik, tek jedan potez palcem da pritisnemo njihovo ime.
Ali..zašto da ih zovemo tek tako...bezveze?
Danas nikoga ne zovete ili da vas neko zove bezveze.
Uostalom, možda im sad nije zgodno, možda su zauzeti, sigurno nešto rade…
I sad im najmanje od svega treba naš poziv…
Ko je to vidija da nekoga zoveš bezveze!
Ili još bolje – da te netko nazove iz čista mira i kaže – “treba li ti nešto?”
Obično zovemo ljude kad nam zaista trebaju.
Da, znam, nije to baš u redu, ali jednostavno…tako je..



Prije neki dan odlučio sam biti vrijedan. Mo'š mislit!
Naime, u telefonskom imeniku mog pretpotopnog mobitela skupilo se brat-bratu nekoliko stotina brojeva, toliko puno imena, da mi pronalaženje prave osobe u tom moru znakova ponekad predstavlja pravi problem. Ma zamisli ti problema!
Što jes - jes, ma sigurno osamdeset posto tih imena mi u imeniku stoji "per la figura", više kao podsjetnik na raznorazne projekte, akcije ovog ili onog karaktera.
I odlučih ja tako da broj imena u imeniku drastično srežem, a da ovi svi izbrisani brojevi ne bi bili izgubljeni, prepisat ću ih u dobri stari rokovnik.
Brišem, pišem, brišem, pišem...
E kad bi se ovo čudo od mobitela barem moglo prikopčat na kompjuter, pa da mi onda odmah sve ove podatke lipo spremi u Word ili Excell file i Bog te veselija! Možda bi se to čak i moglo da imam neki drugi, a ne ovaj, deboto iz prošlog milenija.

Uglavnom, u tom silnom brisanju i ponovnom pisanju dođem do Vedrane, profesorice, točnije i magistrice engleskog i talijanskog, te vladarice još nekoliko egzotičnih jezika.
Svahilija ili sanskrta, sad se više ne sjećam. Surađivali smo prije kojih tri-četiri godine kad smo prevodili neke veleumne znanstvene radove za jedan brodograđevni simpozij. Od tada se nismo nikako više niti čuli ni vidili. Vedrana je strogi profesionalac. Kad se radi - radi se, nema zawebancije kume moj, ali kad se sav posal uspješno završi, onda je s njom pravi raspašoj!

Budući da čisto sumnjam da ću opet prevoditi znanstvene radove, šaljem sad i Vedranu na rezervni položaj.
Ali...ne lezi vraže, prebirući po onim tipkama, padajućim, rotirajućim i letećim menijima, moj prst palac umjesto obriši greškom pritisne nazovi. I dok sam skužija da sam pritisnija krivu tipku, eto ti ga na, već telefon zvoni na drugoj strani i u roku hića čujem vrckavi Vedranin glas.

- Heeeej, Brode u boci, pa di si ti?
- A evo me...
- Ajme koje iznenađenje!!! – cvrkuće Vedrana očito dobro raspoložena
- Aarrgghhh – vrlo staloženo objašnjavam situaciju.
- Šta ima kod tebe, jesi živ?
- Jesam, jesam i te kako sam živ

- Pa šta oće reć da me zoveš?
- A evo, za pravo reć, ja sam te tija...
- Šta...je li triba nešto prevodit?
- Ma ne...ne triba ništa prevodit, nego...eto baš si mi danas nekako u mislima! – lažem joj ka pas...
- Ma nemoj me zezat!? Baš lipo da si me se sitija....
- Oh da samo znaš, sitim se ja tebe više puta – lažem ka najlažljiviji pas, ali sad više nema povratka

- Lipo, baš lipo...
- I? Di si, kako si?
- Pa...dobro mi je, još sam uvijek asistent na faksu, ali bit će uskoro nešto još bolje...
- Odlično!

- Znaš li da sam se razvela?
- Stvarno? Kako to?
- Nepomirljive razlike u karakterima.
- Ahaaa...shvaćam...znaš da sam uvik zna da onaj mamlaz nije bija za tebe!
- Da slažem se, sad znam i ja....
- Znaš li ti Brode, da svake druge srijede držim predavanja u Splitu, na FESB-u
- Stvarno!?
- Je, i dolazim baš prekosutra, završit ću ja to do sedam uri i onda sam slobodna, pa bilo bi lipo da se vidimo.
- Super, ma znaš li da sam ti upravo to tija predložit...
- Ha, ha, pa nije u redu da ja kao žensko moram ovako jer čekajući tebe, nećemo nikad....
- A šta ćeš...
- Di ćemo? Znaš li neki dobar restoran?
- Pa znaš da i znam. Mogli bi u Labirint, u Slavićevoj...
- Di je to, u gradu, negdi kraj stare Prime?
- Upravo tako, prođeš kod ženskog đačkog doma, zavrneš desno i ne možeš falit.
- Kad ćemo?
- Srida uvečer, osam uri.
- Dogovoreno, jedva te čekam vidit!
- I ja isto! Vidimo se...

Nakon završenog razgovora tupo buljim u zrakoprazan prostor i vidim kako se neke moje teorije ruše poput kule od karata. I šta ću sad? Od brisanja iz imenika do poziva na večeru prošlo je možda dva-tri minuta...Svašta

Dakle, lipi moji, Večeras idem na večeru s Vedranom. Ko nekad u osam...
Šta mislite, oću li joj priznat da sam je u stvari "pritisnija" sasvim slučajno!?