I da se još stoput rodin, tu bi se volija rodit.
Jer...kako govorit o Dalmaciji, a ne pobić u patetiku, pretjerivanja, hiperbole, parabole, elipse i kružnice. Ne bi Dalmaciju mogla opisat ni cila analitička geometrija. I kad dođe lito vilovito, kad je sve, upravo ka danas, u subotu, četrnajstoga dana miseca srpnja, puno sunca, vedrine, ljudi, boja, okusa i mirisa, mene uvati neka sjeta.





Kako ljudima objasnit da upravo sada, kad je dalmatinski način življenja posta „brand“, dakle kako nekome objasnit da je ključ takvog života, izgubljen i bačen negdi daleko u duboko more.
Ma, čak bi bilo dobro da je bačen u more, više se bojim da je bačen na nekakav K(a)repovac, da sad ne izgovorim neku drugu rič koja počinje sa K, a završava sa AC

A taj „brand“ simbolizira jedan naš tipični čovik, nazovimo ga Šime, koji je naravno obučen u kratke gaće i mornarsku majicu. Naš je Šime svojom drvenom barčicom od 4 metra i dvadeset centimetri, jutros isplovija na more, do samo njemu znanih pošta, pokupija vrše i parangale, putem bacija oko na gole strankinje na udaljenim plažama, pa će se sad lipo vratit doma. U litnoj kužini će njegova žena Paškvalina, koja je nekad da je tila, tri puta mogla bit Miss bivše Juge, sa traveršon oko pasa napravit jedan lipi brujetić da će cila fameja i pjate i prste polizat. Popit će se poza obida barenko dvi bevande nakon kojih će malo ubit oko. Kad se Šime malo odmori, popodne-pridvečer će učinit đir do svoga vinograda i maslinika, izvidit situaciju, eventualno malo pročeprkat po vrtlu, ubrat bokunić blitve, šaku zeja i pomidora za večeru, nakon koje će sa svojom klapom zapivati u konobi.

E moj Šime...
Nema te više Šime
Nema te Paškvalina....
Da te mogu pismom zvati...





Sve me straj da se Dalmacija iz mojih i Šiminih snova i sićanja, baštardala, prokurbala, pogrubila, da se zamantala nekin bajkama, snoviđenjima i šarenim lažima koje nikad nisu bile njezine.

Šarene laži nekih tuđih ljudi koji nas ne razume, koji nas smatraju zatucanim i priglupim linčinama koji nikad nisu imali niku stvar za jasno reć NE!



Uvik smo bili fascinirani ljudima koji su drukčije govorili, u startu smo ih smatrali finijima i pametnijima. Nekad su nas takvi osvajali ognjem i mačem, danas su oni zaista puno pametniji, pa nas osvajaju crnim aktovkama i laptopima. Dođu nam uredni, nasmiješeni i nalickani, otvore lancune nacrta i projekata velebnih hotela, turističkih naselja sa svim mogućim pratećim sadržajima. Oni su naši spasitelji jer će upravo u rajskim uvalama sa kojima, uzgred budi rečeno, mi sami ne znamo šta ćemo i kako ćemo, izgradit sva čuda ovoga svita. I naravno – otvorit će nekoliko ijada novih radnih mista. Ne govore još da ta radna mista nisu za nas, nego za neke Moldavce, Kirgize, Filipince, Kineze...

Nama još samo preostaje da shvatimo, ako još imamo imalo pameti, da najveće bogatstvo Dalmacije leži upravo u njezinom „siromaštvu“. U kapji uja, zrnu soli, šaci suza, vrići smija.
Mi bi, šempje jedne, tili bit Španjolska, Grčka, oli Mađarska, čak i Bavarska, a vako ćemo prije postat Mozambique, Gana, Gvajana or Botswana





Nije u šoldima sve!
Jer...mi sa šoldima NE ZNAMO, nas šoldi zamantaju, privaru, podivljaju, učinu od nas beštije...
Rođenu mater i ćaću bi prodali kad nam šoldi zamirišu, a kamo li ne svu zemju, sve građevinske i negrađevinske parcele šta smo ih naslijedili od svojih didova.

I zato je dobro da se konačno počeja javljat svojevrstan „Pokret otpora“.
Ne primitivan, ne zatucan, ne ksenofobičan, već pokret ljudi otvoren i prema sebi i prema drugima. Nećemo se zatvarat u svoje brloge. Neka nam dolaze dragi ljudi.

Ali i zbog njih i zbog nas samih bi bilo najbolje da napravimo sve, baš sve, da i za pedeset i za sto godina naš dalmatinac Šime u ribarskoj majici digne koju škarpinu sa parangala, i u svome vrtlu ubere i blitvu i pome i kukumare „bez konzervansa“...

Pa da i on uvečer zapiva sa judima u konobi...