Dani produženog vikenda koji su sad već iza nas, odavno su u mome kalendaru bili obilježeni kao odlična prilika za savršen bijeg. Dobro, u zadnje vrime sam možda čak i prečesto u takvim bjegovima i dobrovoljnim zbjegovima, pa je sve izglednije da će mi se i čitav život pretvorit u to, pa ću s vremenom i zaboravit od čega ja to uopće bižim.
Od stresa!?
Ne'š ti stresnog života...
Ah kako je lipo doć na svoje radno misto, pa nešto konkretno i radit. Zamislite!?

Dakle lipi moji, da puno ne dužim – bija sam na Hvaru.
Ne baš u gradu Hvaru, "samo" na otoku Hvaru
Zahvaljujući gužvi na trajektu i količini estradnih faca, fačica i facijalnih grčeva, doznao sam da se baš ovih dana, u gradu Hvaru održava nekakav navodno glamurozni event.
Sa puno fufica i fufana. Ma u stvari, zašto ne, ko voli nek izvoli...
Nek se raja veseli
Netko voli kokos, a netko kokoš.
Ja volim kumpire.
Frigane, pečene, kuvane, ispo' peke.

Mi smo isplanirali nešto komplitli difrnt.
Otkrivali smo otok Hvar, iznutra, iz srca otoka.
Otoka kakav je nekad bio...

Dakle, još me uvik drži onaj planinarski virus. Iako su sad već udrile vrućine i nije baš preporučljivo skitat se po b(a)rdima bez veze.
Naravno, teško je tako nešto doživit ako nemaš pravu osobu da te uvede u to.
A mi je srićom imamo.



Naša Majda je prava žena od mota, ma žena i po, sve je ona to lipo i zamislila i osmislila.
Kad smo razmišljali di ćemo i kako ćemo, ona je otklonila sve dileme.
- Slušaj, moja rodica ima jednu kućicu u Svirča, idemo tamo i gotovo, oš - neš, isto ti je...
- Koliko ćemo tribat platit?
- Ništa ne pitaj, to je moja briga
- Ma...
- Muči, jesam ti rekla da je to moja briga...
- Tamo ćemo se smistit, pa ćemo vidit di ćemo i šta ćemo, a posli kako nam se bude dalo...

Za Svirče sam čuja puno puta, ali nikad nisam bija tamo, uvik mi je bilo ka ono malo vanka ruke. Svirče su malo selo, u unutrašnjosti otoka, tri kilometra udaljeno od Jelse.
Još uvik se dobro sićam jednog čudnog sna koji me zadesija ima tome već dobrih desetak godina. U tom snu sam vidija baš to, malo pitomo Svirče, okruženo vinogradima, maslinama i levandom i šta je najsmišnije, to je u tom snu bilo kao moje misto, koje sam iz nekog nepoznatog razloga mora napustit. Triba sam otić, štatigajaznam, negdi u Ameriku, Australiju, nemam pojma di već, ali sićam se dobro te boli koju sam osjeća dok sam napušta to "moje" Svirče.





I eto me sad konačno tu da pokušam otkrit postoji li neka tajna veza.
Ili je san bija bezveze. A možda je ima veze i sa vinovom lozom.
Ko će to sad više znat!

Ekipa je naravno prava, nas osmero za početak, sutra će nam doć još četvero...
Svirče izgleda gotovo isto ka u mome snu.
Zelenilo
Tišina
Mir

Prije desetak godina, francuski turisti su bili prvi koji su pokazali zanimanje za okolna brda i odlazili u planinarenje. Naravno, nema na Hvaru nekih visokih i impozantnih gora, ali u svakom slučaju, za one zaražene planinarskim virusom ima puno lipih i zanimljivih stvari
Dakako da su ti "ludi Francuzi" u početku izazivali opće čuđenje i sablazan.
Svi su počeli pričat o nekim "blesavim Francuzima" koji, umisto da se kupaju u moru i leže u debeloj ladovini, "hodidu po varhima".
S godinama je to postalo sasvim normalno, "ludi Francuzi" su postali samo Francuzi, a ulogu "ludih" sad polako preuzimamo mi domaći, nas dvanajst opičenih ...



Da budem iskren, nisam previše ni razmišlja o tome di i kako ćemo se smjestit, na našim planinarskim turama navikli smo na "smanjeni komfor". Doduše, Majda je spomenula kako će nam njezina rodica nešto skuvat za "dobrodošlicu", jer ćemo se bidni mi, vjerojatno napatiti putujući od Splita do Svirča...
Da, možete samo zamislit kako izgleda ta "patnja".
Bidni mi...

U prostranom dvoru ispred obnovljene stare kamene kuće, dočekala nas je «naša» rodica Lela i muž Šime. Postavljen stol, pjati, salvete, bićerini, aperitivi.
Nije valjda ovo za nas?
Sigurno očekuju još neke goste....
Sobe unutar kuće - prva liga. Tri kupatila, tuševi, kade...Velika kužina, komin di možemo nešto ispeć.
Pogledavamo se međusobno i sumnjičavo vrtimo glavama.
Očekivali smo nekakvu potleušicu u kojoj ćemo tek ostavit stvari i prespavat, a ovo je pravi hotel. Preko nekoliko zvjezdica...
Sili smo za onaj famozni stol u dvoru. Ne, nema drugih gostiju, to je sve samo za nas...
Lela i Šime odlaze i pozdravljaju. Eto, to vam je to, ako vam nešto zatriba, samo nas zovite.
Kušamo neke domaće likere. Sva blaga ovoga svita u njima...
- Nešto nije u redu – govorim ostalima
- Kako?
- Previše nam je dobro...

Došla i spiza. Marinirana riba, pa zelena manistra u toću od plodova mora.
Vino domaće. Plavac mali...Klizi....Njeguje...
Pa kolači
Domaći
Od oraha i bajama
Ukusni
Lipi
Slatki

Još kolača....
Nešto nije u redu....
Nešto definitivno nije u redu. Mora bit nekakva baza.
Sigurno će nas utirat u koji vinograd da im kopamo...
Možda triba vadit kumplire?
Ili će nas probudit u tri ure ujutro da pođemo brat lavandu
Ili...
A u stvari, ne bi to bilo ni loše
Sve za ekologiju i hedonizam...

Ko će sad nakon ovakve spize po "varhima"
Kroz planine, brda i goooooreeeee,
provodit ću mladost svojuuuuu....

Ništa, danas ćemo samo planinarit po ravnome, ili još bolje-nizbrdo, idemo doli do Jelse, malo obać, vidit šta ima. Na varhe ćemo sutra kad nam dođe ostatak ekipe.

Kako smo proveli večer?
Ne znam je li to za blog....
Uglavnom, raspravljali smo o antičkoj književnosti...
I još malo o ruskim klasicima....
Da!
Naravno.
Moš mislit...



Osvanuo je novi dan. Prilično tmuran. Miriše na kišu.
Ne smeta to nama, u stvari još je i bolje. Neće nas ispeć sunce.
Idemo i mi malo hodit po varhima...
A šta su Francuzi bolji od nas!? Nu...

Kroz vinograde i polja lavande, unatoč grmljavini i kišici brzo smo došli do prijevoja. Odavde već puca pogled prema južnoj obali Hvara, pa još dalje, prema Korčuli, Lastovu..





Na žalost, itekako su vidljive posljedice požara od prije nekoliko godina. E da je taj barem bija jedini. Izgorjela stabla ovako baš djeluju apokaliptično. Čak se jedno veliko deblo srušilo samo od sebe nedugo nakon šta smo prošli pored njega. Uz prasak i lomljavu grana. Protrnili smo. Tribali bi ovo zapisat za podsjetnik – opasnosti u planini. Padajuća stabla – zapisano.

Najviša točka otoka, vrh visok 628 metara iznad površine velikog plavetnila, nazvan je po zaštitniku mornara, putnika i male dice, svetom Nikoli. Vrhom, osim kapelice posvećene popularnom svecu , dominira veliki kameni križ. U blizini je još i osmatračnica. Iako smo se nadali da ćemo uživat u raskošnim pogledima, malo prije nego šta smo došli na sam vrh, navalili oblaci sa svih strana.

Sunčani Hvar bez sunca, atroke Himalaja!
Ma, nema veze, najvažnije nam je da nas je zaobišla grmljavina, nisu ni magličasti pogledi uvik loši. Čak su nam se i oblaci malo razišli, znaju i oni da moram pod obavezno učinit sliku-dvi-tri za blog, e!







Idemo natrag, ali ovaj put ne na sjever, nego skroz doli do južne obale. Planirani cilj zove se Ivan Dolac – ljetna rezidencija mnogih Svirčana, doli nas čeka dio ekipe koji se nisu penjali na vrh...
Staza je ugažena, ali nema nikakvih oznaka, vijuga u serpentinama prema moru. Brzo dolazimo i do prvih vinograda koji su se pružili visoko u brda. Kako ih samo održavaju, svaka im čast! Na ovim strminama nema šanse da dovedeš neki traktorić, sve se mora motikom, kume moj... Za čašu vina litra znoja... Težakovog. Ne nas pijančina!

Opet nam je počela kiša. Ma šta kiša, pravi pljusak!
Ispočetka smo se ogrnuli kabanicama, ali nam je dosadilo čekat, pa Ivan Dolac je tu ispod nas.
A i tlaka nam je stalno ovim serpentinama, dva kilometra livo, dva kilometra desno. Odlučili mi opičit pravo pa šta bude. Uz vrisku i ciku spuštamo se nizbrdo bolje nego Ivica i Marica.
Ma Ivica i Janica sam tija reć...

Naposljetku smo upali u neki bušak, nigdje puta, nigdje staze, stijene mokre i klizave, dobro da nismo popuzli i razbili se ko blesavi...

Eto nas i na cesti, već vidimo i putokaz, ali šta ono piše na njemu...
Ne sliči mi na Ivan Dolac!
Piše Bojanića Bad!?
Bad!? Šta je to Bad? Pa još Bojanića! Mi nismo tribali doć u tamo neki Bad!
Asti mande, izašli smo na krivo misto!

Evo taman i neki kamion, tandrka na cesti.
Mašem vozaču i zaustavljam
- Di je Ivan Dolac?
- Kilometar i po naprid
- A je li možemo s vama?
- Nemam mista u kabini
- Ma nećemo mi u kabinu, možemo iza, u koš
- Ajde, tako može

I nas šestero brže bolje u koš kamiona, cerekamo se kao mandrili, a svi blatnjavi, mokri, pokisli ka pivci.
Eto nas učas do toliko željenog Doca, zahvaljujemo ljubaznom kamiondžiji i spuštamo se do mora. Tamo su i ostali iz naše ekipe.

Razvedrilo se.
Ekipa nas čeka
Čeka nas i more
Bistro
Čisto
Plavetno
Dobro je
Lipo nam je
Super nam je...
Ali...Nešto nije u redu...
Ma nešto definitivno nije u redu....