Dugo u noć, u kišnu zimsku noć...Brod u boci bilim putem lutaaaaa.

Mili blože kud sam zašo!
Nigdje puta, nigdje staze...
Pokušavam odgonetnit kako pronać izlaz iz ovog labirinta puteljaka i vododerina u kojeg sam nabasa tražeći "prečicu" od Pujanki prema Podstrani. Zalutah u bespućima "elitnih" splitskih slamova. Je li ovo Barutana, Sirobuja, Kamen oli Šine? Pada kiša, ne vidim niti dva metra isprid auta. Gledam livo, gledam desno, nikako pronać neku poštenu ulicu da me odvede na auto-bahn Lovrinac-Stobreč....

Kad u nika doba iz mraka proleti neki mini bolid ispred moćnih reflektora moga Fiat Puntića. Pa za njim odma drugi. Buum, tras....šta je sad ovo!?

Otvaram vrata, brontulam nad sudbinom kletom, a pored prednje live gume leži nekakav mačak.
Strasno je ganja jednu mačketinu i dok je ona uspila projurit isprid, on je u ljubavnom zanosu opalija glavinom u auto i eto ti ga sad bespomoćnog pod mojim kolima. Eto ti ga na, skončat će mi mačak sa pohotnim izrazom lica! Ali na svu sriću nisam ga satra, nego se mačak samo malo ošamutija od udarca. Nakon par sekundi samo je stresnija glavom, frknija brkovima, bit će sigurno zabeštima na mačjem jeziku i pobiga u noć...
E moj mačak! Jesi li moga izgubit ludu glavu zbog mačkice? Nisi jedini...

Ufff, sa uzdahom olakšanja ipak vozim dalje i konačno pronalazim svjetla velegrada. Strpljen spašen. Dobro sam proša. Ne volim nosit mačku na duši.



Ne mogu se baš pohvalit da sam neki osobiti ljubitelj životinja. Mislim ono fakat, kuiš stari moj, drage su mi, ali ne baš toliko da se preobratim na vegetarijanstvo ili da sudjelujem u demonstracijama protiv proizvođača bundi i kojekakvih proizvoda animalnog porijekla.

Ali očito je da životinje vole mene. Pasi, maške, tice, gmazovi, dinosauri...I to pogotovo dok vozim neko od mojih brojnih prometala. Imaju čudnu i neodoljivu potrebu da mi se približe.
Oči u oči.

Na početku moje vozačke karijere, davnih osamdesetih, drmusam se od Livna prema Glamoču, kad na cestu nahrupili vukovi. Čitav čopor. Došetali odnekudi, zauzeli cestu, pogledavaju kao da su djelatnici carinske službe, pronjuškali malo i nestali u šumi. Svi smo se smrzli. Od iznenađenja i neugode. Još mi ni dan-danas nije jasno šta su oni to tili! Ali bili su pristojni, što jes jes...

Prije otprilike dvi godine, samo jedan dan nakon šta sam zaradija najveći honorar u karijeri, pičim veselo Jadranskom magistralom. Auto napunjen benzinom, vozač nabijen adrenalinom. Sto planova u glavi, kupit ću ovo, kupit ću ono, o la la, lipo mi je, mooooj galeeeeebeeee...

Kad, u zao čas, iz nekoga puteljka sa strane, istrči brzinom munje na cestu neki ogroman crni pas!
Nagazim refleksno po kočnici, blokirala mi kola, auto mi zanosi livo desno, škripe gume, kliziiiim i još uvik kliziiiim i ....
završim u jarku pored ceste.
Tup!
Glup!
Neupotrebljiv...

Aaaaaaa... Jebalitipasmater pasu jedan dabili pasu jedan! Razbija sam auto da ne bi tebe raspizdija. Šta ću sad!? Ode moj turbo honorar u tri Pozitivne Misli!
Odma iza mene stalo tristadvadeset i pet auta, svi dolaze sa konstruktivnim savjetima.

-Nisi triba kočit, triba si ga zgazit!
-Triba si kočit više puta, a ne naglo leć na kočnicu...
-Triba si kupit auto sa ABS-om!

Milijun mudrolija sam čuja dok smo izvlačili auto iz jarka. Ajde dobro je, vidim da šteta i nije toliko velika, samo prednji blatobran, moga sam puno gore proć...Sve zbog jednoga pasa!
A moga sam za pravo reć i malo sporije vozit...
Šteta je ipak bila manja od turbo honorara!

Slijedeća scena. Vozim vespu. Nekoliko stotina metara isprid mene praši smetlarski kamion. Ispada smeće iz njega na sve strane. Sve na cestu. Prati ga nekoliko galebova. Kako smeće padne na cestu tako oni slete i čokaju plijen. Sve ja to gledam i vozim dalje. Ma vidi savjesnoga vozača kako je stručno pokrija škovacinsku baju mrižom! Da b(l)og da ti i mudante bile pune rupa ka ta mriža!
Vozim iza njega. Smrdi ka vrag kilometar od njega.
Još uvik vozim. Tri-četiri galeba ispred mene na cesti. Galebi se karaju. Ka blesavi. Tek kad sam im se približija mojom vespicom poletili su ariju.

Svi osim jednoga! Osta on na cesti, ne hebe živu silu! Ma u zadnji čas poleti i on, ali ne u visinu, nego pravo u mene.
Jebate, ogromna ptičurina u mome zagrljaju, šta ću sad!? Klepnem ga rukom i konačno ga se oslobodim. Pa čoviče, koji je ovo glupi galeb, ne poštuje prometne propise!? Pljuckam perje iz usta. Ma da galeb, ovo je tukac od galeba! Razbija mi je retrovizor.
Jebalimugalebmater... I njemu!

Mislili ste da je ovo sve? E nije!
Ima još...

Sve je ovo manje više normalno. Maške, pasi, tice....Stalno su oko nas, pa i na cestama...
Slušajte dalje...

Opet ja za volanom. Ovo se dogodilo još dok sam ima "jugića" četrdesetipet. Devedeset sedma-osma.
Vraćam se iz Splita, prolazim kraj "Jadrovih" staklenika i "Plive" tamo di vam je sad Kerum. Znate di je to, e!
Grubo vrime, cipa kiša, sneveralo....
Grmi, lampa nebo
Vozim polako, ali ne vidim ni prsta prid nosom...
Počela padat i krupa.Sve se zacrnilo, smračilo, zadimilo.
Da se nekako dovuć do kuće...

Nešto mi padne na krov auta i otkotrlja se priko šofer-šajbe na haubu. Plop!
Šta je sad!?
Nekakva riba!!! I to nije baš ni mala, ima deboto po kila...palamida !???
Odakle riba? A do mora ima barem četiri-pet kilometri....
U krvi mi je nula nula promila, drogira se falabogu nisam nikad, a nisam još ni poblesavija...
Odakle mi je pala(mida) na auto???

Nešto kasnije toga dana ipak sam dozna vjerojatni razlog moga sudara sa ribom.
Pojavila se tog popodneva velika pijavica, šijun, jednostavno usisala sve šta je mogla u moru i odbacila nekoliko kilometara dalje. Srića moja da mi nije sletija neki ronioc na haubu!

Mislite li da je ovo sve?
E sad ipak je, lipi moji...
Dosta je bilo.
Čuvajte beštije, bolje reć čuvajte se beštija...
Smanjite gas dok vozite...