Znam, svako vrime nosi svoje i isto tako znam, neki će reć da je vridilo trajalo bi, ali ipak ne mogu se oteti osjećaju da neke stvari olako prepuštamo zaboravu.
Danas pričamo o balaturi. Nemojte se odmah pripast, nije to samo još jedna u nizu teško razumljivih riči kojima mi Dalmatinci bombardiramo naše prijatelje na kontinentu.

Balatura je meni jedan od najdražih elemenata našeg tradicionalnog pučkog graditeljstva. Zvana u našim krajevima još i baratula, balauštra ili bolotura. Ne znam zašto je to tako, ali eto draga mi je i gotovo! Strogo građevinski, suhoparno gledano, neki bi za balaturu rekli: “Pih, to je samo stubište, to vam je veranda!”

Je ti šipak veranda!





Šta je onda ta famozna balatura?
Sa ulice ili dvora, kamene stube vode do terasice ili balkona i tu se nalaze glavna ulazna vrata kuće. Na ogradnom zidiću se drže pitari sa cvićem. Iznad balature se često nalazi i odrina od loze koja liti daje hlad. Ispod terasice su vrata od konobe. Bačve vina, kamenica ulja i sve ostalo šta se već drži u konobi…

Balatura…Morate priznat da i sama rič zvuči nekako melodiozno. Vuče na ples i pismu.
Balerine balaju na balaturi…
U svakodnevnoj mediteranskoj opereti, a šta je drugo balatura i bila, nego pozornica.
Pozornica o’ života.

U ta, pa i ne tako davna vrimena, kad su metode zavođenja bile puno suptilnije i rafiniranije, skupili bi se momci ispod balature. Pa bi zapivali.
Ispod glasa. Sotto voce
Serenada…u dolini sunca

A iza prozora i njihovih zelenih škura su stanovale neke djeve bajne. Ah, uvik te djeve bajne…
One bi onako poskrivećki zagledavale svoje “grdeline” iza pritvorenih zelenih škura. Sve ka da neće. Ka da ih nije briga…
A oni doli muškardini su znali svašta obećavat.
Da će ih držat ka kap vode na dlanu…Ka rosa na cvićuuuuuu…Ahaaa….
Obično je tako. Na počeku poetika, na kraju patetika…


Pitari sa cvićem nisu imali samo dekorativno-aromatičnu ulogu. Znali su oni ponekad preuzet i ulogu oružja.
Pa poletit prema nepozvanim gostima.
Ili prema onima čija pisma nije bila baš uhu ugodna.





Naivno sam mislija da ovakvih tipičnih balatura ima na svakom koraku, računa sam da ću samo učinit par đireva po gradu i pronać na desetke njih. To je triba bit đast pis of kejk!
Opet šipak!
Pitara sa cvićem – nigdi! Ajde dobro, to možemo ipak opravdat činjenicom da je zima i da su ljudi sklonili pitare u toplo. Kamenih ograda nema, sve su zauzele one ružne metalne. Ispod balature nisu više vrata od konoba nego vrata od “poslovnih prostora”. A šta smo se modernizirali!?

Danas se balature više ne grade. I to mi je puno žaj…
Ne uklapaju se u “koncepciju” suvremene betonizacije…
Je li moguće da ih nitko više ne želi!?
I di ćeš danas zapivat serenadu? Isprid lifta!?

Morat ću dat u zadatak mojoj omiljenoj arhitektici da pronađe neki način za povratak balature u suvremenu arhitekturu. Jer kako je krenulo, vrlo brzo ćemo ih moć vidit samo na starim slikama…

Sva srića da nam je barem još pisma ostala

Ispod tvoje balature
Ja ti pivam serenade,
Dok ti lice kriju škure
I koltrine sumprešane…