Eto vam ga sad na!
Svima onima šta su dobra dva miseca kokodakali da kakvo je ovo vrime, da šta je to sa klimom, te globalno zatopljenje, te lokalno zaglupljenje, bla, bla bla....
I kako sve ovo nije normalno. Nije normalno toliko sunca, nije normalno toliko miseca...

Pa šta da nije normalno!? Šta sve uvik mora bit normalno!?
Ja baš oću sunca, oću boje, oću lipo vrime pa ma koliko to bilo nenormalno...



Danas sam se u četiri ure popodne namistija isprid televizora. Čekam utakmicu.
S kime ono igramo? Sa Česima... Kako ćemo ih samo rasturit, neće im pomoć ni vojak Švejk. Čekam ja tako utakmicu. Čekam...Čekam...Pa di je više? Jesu li rekli u četiri u kvarat!?

Već je četiri i dvadeset. Nema ničega!
Tražim, gledam, koji je vrag sad, znam da ovaj naš nesretni blog pada u afan svaku malo vrimena, ali šta je sad s ovim? I iman šta i vidit.
Je, točno je da je u četiri i petnajst, ali ne danas nego sutra! Danas je slobodan dan...
Mas pater, ko je to vidija imat slobodan dan...

Ajde sad kad nema utakmice da se još malo hvalim. Hvali me tipkovnico moja...
Nekada davno, u prošlom tisućljeću i ja sam bio rukometaš. Stvarno, ne zafrkavam se....
I to nisam bija ni neki bezveznjak.
Čak sam bija u pionirskoj reprezentaciji Hrvatske tamo neke osamdesete godine.
U društvu sa Ivicom Obrvanom, Ratkom Tomljanovićem, Brunom Gudeljem....
Bila je to dobra generacija. U prosjeku 1966.....

Posli su oni odletili u zvjezdane visine, a ja sam se posvetija nekim drugim guštima.
Gušti su gušti...

Par godina kasnije išli smo igrat u Češku. U Plzen.
Grad Škode, piva i još puno lipih stvari.
Bili smo gosti njihovoga kluba. Imali su famozne klupske prostorije.
Počasno mjesto između svih silnih pokala, priznanja, slika i medalja, zauzimala je bačva piva.
Velika bačva! Piva u potocima...
Pravoga Plzenskoga. Vjerojatno su imali direktno spojen pivovod od pivovare do dvorane.
A nama krivo!

Odigrali smo i nekoliko utakmica. Prijateljskih.
Sredinom prvog poluvremena zove naš trener jednog od domaćina da nam donese na klupu nešto za osvježenje. Evo ti našega Karela za dva minuta. Nosi punu kašeta piva...

-Šta je ovo? – pita ga naš trener
-Paaaa...za osvježenje...tražili ste- širom otvorenih očiju objašnjava Čeh
-Pa imate li neku mineralnu!? Kako ćemo pit pivo usrid utakmice???
-Ma kakva mineralna! To vam ništa ne valja. Pa pogledajte naše igrače....

I stvarno, pogledamo mi prema njihovoj klupi i vidimo njihove igrače kako truse pivo...
Habate, možete li zamislit Ivana Balića kako zabije gol, u šprintu doleti do klupe da ga zamjeni obrambeni igrač, zgrabi bocu piva (zidarušu!) i potegne....What a show...

Bila je to ipak prijateljska utakmica. Vrlo prijateljska...
Ali braćo Česi, svaka vama čast na pivu, knedličkama i Čehinjama, ali isto ćemo vas sutra rasturit....

A lipo vrime? Idem ga probat dozvat ovim slikama...







P.S. I naravno, idem ja objavit ovaj post a ono po tko zna koji već put - znate već šta!
Bojim se da nas je nepoznat netko ureka vapajem "Da Blog da crko!"

Sad mi je ovo već izgubilo na aktualnosti.
Izgleda da sam uspija dozvat lipo vrime! Jeah....