Božićno jutro osvanilo je lipo, sunčano i idilično, baš onako kako Bog zapovida. Doduše, bili Božić bi triba bit kao ono normalan, ali siguran sam da nitko ni protiv ovakvoga nema ništa. I puno mi je drago da nakon pustih godina Tiha noć zaista postaje sve tiša. Doduše, još to nije onako kako bi stvarno tribalo bit, ali dobro je. Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo. Moš mislit...

Neizbježna tema ovih dana je naravno - spiza. Kako smo svi mi barem u dubini duše pritajeni bonkulovići, tako su nam i same priče o svakakvim slakusarijama, primamljive, poetične čak. Danas je u modi zdrava prehrana. Strogo ekološka. Japanske alge, tofu, sejtani i kako li se već sve ne zovu. Svakog čuda danas možemo kupit u našim butigama. Ma, znate šta, može sve to bit ne znam kako zdravo, ali brate mili, meni to djeluje bljutavo, prozirno i neukusno. Ali opet, ko voli, nek izvoli...

Nego, ajmo mi lagano prić na glavnu temu današnjega posta. Soparnik dakle. Za soparnik sam čuja odavno ali nisam ima pojma šta je to. Tek toliko da je to neko jelo, ali već samo njegovo ime mi nije zvučalo toliko atraktivno da bi iti na trenutak pomislija kako bi to moglo bit nešto dobro.
Iskreno, to soparnik mi je više zvučalo ka suhoparnik...

I prije dvi-tri godine sam ga prvi put kuša na jednom, ajmo teć - domjenku, a da nisam ni zna šta je. Izgleda mi je smišno romboidni komadić na okruglome pijatu. Prova san zalogaj-dva i.... oduševija se! Čoviče, ovo je skroz dobro, šta je ovo?
- E to ti je soparnik...
- Ovo je soparnik?? Jebate, ja sam mislija da je to nešto skroz drugo...
- I? Jel' ti se sviđa?
- Da sviđa? Ovo je ludilo od spize...

I tako sam od tog dana posta navučen na soparnik, na narodno jelo slavne Poljičke republike. Naravno, soparnik se može pripremat na bilo kojem kraju svita di ima brašna i blitve, ali poseban je gušt probat onai pravi, autohtoni.
Najbolja je voda sa izvora, a najbolji soparnik se radi u Gatima, srcu Poljica, selu u zaleđu Omiša.



O čemu se tu radi? Pa neki bi rekli: „Ma, to ti je pita zeljanica!“.
Šta si reka, pita zeljanica?
Sinko, nemaš ti pojma o pojmu!

Iako da, zaista se naprave kore za tanko tijesto, razvuče se onako ka za pizzu, ali još tanje, prvi sloj se položi ne veliki drveni krug koji se zove sinija. Na temeljni sloj se nasloži blitva sa malo kapule. Jedna od tajni spravljanja soparnika je da blitva ne smi bit skroz friška, mora bit pinkicu osušena, da ne bi tokom pečenja puštala puno vode, oliti narodski - da se ne bi ispišala..,
Onda se lipo na sve ovo položi gornji sloj tijesta, rubovi se lipo podvrnu i tada je sve spremno da ga odnesemo do vatre.

E, ali tu vatru smo morali već prije dobro naložit, najbolje na podlogu od šamotnih opeka. To se sve mora dobro, dobro zagrijat. Kad smo obavili predigru jel, maknemo sav onaj žar sa strane i položimo soparnik na zagrijanu plohu, pa sa gornje strane opet sve pokrijemo sa žarom. Nema nikakve peke, nikakvih dodatnih pomagala. Jedino vam triba nekakva drvena šibica da pinkicu prije nego šta bude gotov, malo „podušite“ soparnik.



Nakon toga se metlicom, poželjno od prirodnog pruća, pomete onaj sloj pepela koji je osta na vrhu, (mora se pazit da tijesto ne progori) pusti se da se mrvicu oladi, donese ga se u kužinu i posli svega toga se baci po njemu još iscjeckanog vlaškoga lika i maslinova ulja. Najbolje je rukom utrljat. To je već ženski posal. E, da se razumimo... Ma može to i muško, ali ženska ruka je ženska ruka.



A šta muški rade - muški moraju izrizat soparnik. I to ne bilo kako, uzme se veliki nož i onda se lipo, stentano soparnik reže posebnom tehnikom tako da na kraju ostaju ti famozni romboidi.

Prvo se uzmu oni iz same sredine, kušaju, pa se na isto misto postavi bukara puna crnog vina i... počinje fešta! Fešta za mirise, okuse i dobro druženje. Triba li nam išta više?



U slast vam bilo danas i svih ovih dana lipi moji!