Rano jutro pola šest, svakog dana putuje...

Nisam siguran je li Milena putovala i tog jutra, ali znam da je bilo baš nekako oko pola šest. I znam da nije bilo ovakvo hladno i mračno kao današnje zimsko jutro, nego je bilo lito, lito vilovito, toplo i sunčano, a kakvo bi drugačije moglo biti...

Već je bilo počelo odbrojavanje do toliko željenog odmora, do onog savršenog dana kad mi ova prokleta radio-budilica neće prekidat san, taman onda kad je najslađi. Imam osjećaj da se neću nikad, baš nikad prilagodit na ta rana ljetna buđenja. To i nisu buđenja, to su teroristički udari na moje tijelo i moju dušu...

Još uvik u stanju polusna i sfumata u glavi od sinoćnjeg provoda, oblačim nešto na brzinu i izlazim iz svoje sobe. Kad u hodniku, u polumraku, iznenada se stvori ispred mene neka nepoznata ženska osoba. U gaćicama je i nekoj ultra mini tankoj majičici. Iznad grudi izviruje nekakva tetovaža. Pruža mi ruku i tiho progovori:

-Dobro jutro, ja sam Marina...

Gledam je zblenuto, širom otvorenih očiju, nemam pojma šta se događa. Ipak nekako uspijem promucat:
-Ja..., ja sam D...., drago mi je...
Nepoznata djevojka odlazi u sestrinu sobu a ja izlazim vani, gledam kako se crveni nebo iznad Kozjaka.
Ma šta je ovo sad bilo, šta se dogodilo? Imam li ukazanja? Šta sam sinoć popija? Ništa posebno, dvi kacavide, nisam više, života mi!

Pet minuta vožnje na vespi do škvera, bile su dovoljne za potpuno razbuđivanje. Već uhodanim, robotiziranim pokretima dolazim do svog radnog stola, palim kompjuter, započinje svakodnevni ritual. Kolegica mi donosi kavu na stol, prava je...( i kava i kolegica), pa polako nastojim povezat konce. Pokušavam prisilit samog sebe na kakav- takav smisleni rad. Ali ona scena u hodniku mi nikako ne izlazi iz glave. Ma koja je ono cura? Da nije provalila u kuću?
Pa ne bi provaljivala u donjem rublju... Marina, je li ono rekla da je Marina....Nemam pojma, ništa mi nije jasno. Halucinacija? Fatamorgana?

Osam sati izuzetno efikasnog radnog dana (mo'š mislit) su na svu sriću brzo prošli. Jedva sam dočeka doć doma. A tamo me čekalo razriješenje misterija. Da, Marina je stvarno tu, sad mi je ipak nekako lakše. Još nisam potpuno poblesavija....

Marina je, sad saznajem, sestrina prijateljica iz zagrebačkih studentskih dana. Sinoć je došla sa Korčule, a već danas ide dalje za Zadar. Kako sam sinoć bija vanka, u gradu, nisam ima pojma da je došla, i zato sam jutros osta ka trica. Sad se smijemo oboje zbog onog jutrošnjeg blesavog upoznavanja. Marina očito voli puno pričat, zna sve i svašta, o politici, filozofiji i atomskoj fizici. Ona tetovaža koja proviruje ispod majice mi nikako ne da mira. Ma koji je ono znak, ma ne gledaj je stalno tu, šta će ženska promislit... mislim se u sebi.

Vrime brzo leti i naša iznenadna gošća nam već mora otići. Sestra me zamolila da prebacim Marinu do autobusnog kolodvora. Ma kako je neću pribacit, nema problema, idemo polako.

Vozimo se u mojem rasklapanom Jugu 45, a meni vrag ne da mira.
- Vidiš kakva šteta, nismo se pošteno ni upoznali, a ti već odlaziš.- prekidam neugodnu šutnju.
- Da, baš šteta...
- Jesi li možda da napravimo jedan đir, da ti pokažem grad? – upucavam se, vrlo amaterski
- Pa znaš šta, fakat mi se ne da u ovu gužvu...
- A mogli smo se i okupat malo u moru.. - navalija ja ka mutav na telefon
- Paaaa.... i mogli bi, znaš li koju usamljenu plažu – zatrepće Marina svojim okicama.
- Ma kako ne bi zna, pa ja sam expert za usamljene plaže....

Piči moj Jugo 45 po Čiovu, skrećem na nekakve prašnjave puteljke, a meni po glavi kolaju prljave misli. Ostavljam auto (da auto?!) na jednoj širini i nastavljamo pješice kroz borovu šumu.
-Sad imamo još desetak minuta hoda do plaže.
-Je li čisto more tu?
-Ma čisto je, kako nije čisto, vidit ćeš.
-Idemo...

Raspričala se Marina o svemu i svačemu. Ajme koliko može govorit! Bila je nekoliko mjeseci u Americi, na nekom sveučilištu. Upisala je postdiplomski, priprema magisterij...
Pokušavam i ja parirat u razgovoru, ali na jednu moju, ona odgovori sa deset rečenica.
Konačno dolazimo do obale, skidamo krpice sa sebe i bacamo se u more. Gledam je, stvarno je zgodna, konačno vidim i onu tetovažu, nakakav zmaj, šta li je to...
Kako bujaju moje pohotne misli, tako bujaju i oblaci na nebu. Počelo je grmit, nevera će...
U moru joj prilazim, pokušavam je dotaknit. Ono, kao slučajno.

- Heeej, nemoj.... u Zadru me čeka netko poseban..- odmakne se od mene
- Dobro...oprosti
- Sve je u redu, oprosti ti meni....

Nema ti ništa stari moj od ovoga, ne izigravaj velikog fakera, ovo ti je teški intelektualni đir.
U mojoj glavi razgovara glas razuma sa onim vragom koji stalno čuči tu, u nekom skrivenom kantunu. Ma šta ima veze...

Grmljavina postaje sve jača i jača. Ne znam koliko je pametno ostajat, bilo bi bolje da se vratimo. Na brzinu kupimo šugamane i krećemo natrag prema autu. Nisu prošle ni dvi minute, evo ti kiše. Ma da kiša, ovo je pravi pljusak! Pljušti, grmi sve ka ludo, a imamo još šta pičit do auta. Nema nam druge, nisam opet toliko blesav da se sklanjam pod neko stablo. Samo da se dočepamo one moje kante, pa će sve bit lakše...

I konačno evo nas, cili zadihani upadamo unutra, ufff šta je ovo bilo. Idemo polako, da Marina može uvatit slijedeći bus za Zadar. Palim auto, verglam ali...ništa! Drugi put, treći put...opet ništa. Smočili su se kablovi! Jebate šta ću sad!? Tražim nekakvu suvu krpu, izlazim van, dižem poklopac motora, skidam kapu razvodnika paljenja i pokušavam brisat. Kiša i dalje pljušti ko blesava, već za par sekundi je mokra i ona krpa, i sve je mokro u p.m.

Ništa, ulazim natrag u auto koje i dalje ne pali, govorim Marini da ćemo počekat da stane kiša, pa ću onda opet pokušat. A, u klinac, sad ću zakasnit i na ovaj autobus....

- Ma odvest ću te ja do Zadra sa autom.
- Kako ćeš me odvest do Zadra kad me ne možeš ni do Trogira!??

U jebate, skroz je popizdila. A i ja sam lud, tako mi i triba, jesam li je moga lipo odma odvest na autobus, i sad bi lipo bija doma i bilo bi me baš briga i za kišu i kabele i sve ostalo...
E bilo bi, da nisi glupo muško koje mora iskoristit ama baš svaku priliku koja se ukaže....
Ništa, čekamo i dalje, kiša još uvik luđački bubnja po krovu i prozorima od jugića.

- Sva sam mokra, morala bih se presvući.
- Dobro, presvuci se...
- Nemoj me gledati!
- Ma neću...

Okrećem glavu na drugu stranu, pizdim sam na sebe šta sam se doveja u ovu glupu situaciju, gledam kad će više prestat pljuštit, oću li i onda uopće uspit upalit ovu kantu od auta....
Krajičkom oka vidim da je ona skinula mokru robu sa sebe, kopa tamo po svojoj torbi, traži nešto.
- Nemoj se okretat!

E sad mi je bilo dosta, pa nisam ja lutak na koncu da se moram ili ne moram okretat kako mi drugi govore. Okrenem se baš iz dišpeta i ugledam isprid sebe par prekrasnih zaobljenih sisa... Sad tek vidim jasno i onog zmajića, riga vatru.... Čoviče, ovo nisam nikad vidija!

- Ma obećao si da nećeš gledati – maznim glasom će ona.
- Želim samo gledat tvoje oči – odgovorim ja u stilu latin lovera
- Aaaa tako znači, u oči me želiš gledati...
- Naravno...
Imala je stvarno lipe oči. Plave. Slab sam na plave oči. Ma imala je ona puno toga lipoga.

- Iiii? Što vidiš u mojim očima? – još će maznije
- Vidim, vidim... - približim joj se potpuno

Marina samo sklopi oči očekujući prvi poljubac....i drugi... i treći... i...

Otišla je Marina te večeri ponoćnim busom prema Zadru. Tamo ju je čekao onaj netko.
Netko poseban...

Marinu sam sinoć vidija na televiziji. Doktoricu Marinu. Objavila je neku knjigu.
Govorila je vrlo mudro, sigurna u sebe, blistala je na ekranu....Žena 21. stoljeća.

A ja sam, gledajući je, samo mislija na onog zmajića iznad live sise....