Kad ideš nekome u vižite, a pogotovo prvi put, onda je red nešto i donit sa sobom. Sa bocom vina za domaćina i cvićem ili kakvom slakusarijom za domaćicu, ne možeš nikako falit. E, ma puno je lipše kad se domaćinima pokloni nešto trajno, nešto šta neće samo proć kroz probavni trakt i završit u bespućima kanalizacije...

Sad opet moram bit lokalpatriot, možda čak i kampanilist, ali zašto se ne pohvalit kako mi u Trogiru imamo nešto idealno za takve prilike. Radi se naravno o reljefu Kairosa, starogrčkog boga sretnog trenutka, kojeg ne poklanjamo samo našim gostima, ili kad mi odemo negdi vanka, već ga ima gotovo svaka trogirska kuća.



Trogirski reljef Kairosa iz III stoljeća prije naše ere, jedan je od najvrijednijih dijela čuvenog grčkog kipara Lizipa. Jeste li čuli za Lizipa? Ma kako niste, nemojte bit smišni...

Kao i sve velike stvari, otkriven je slučajno, i to relativno nedavno, 1928. u napuštenoj kući plemićke obitelji Stanošević (Statileo), što je bio još jedan dokaz o humanizmu i visokoj naobrazbi trogirskih građana. Ovaj vam je citat prepisan i to vam je službena i ušminkana verzija tog događaja. Jer, ja sam čuja nešto drugo. Da je otkriven u jednoj konobi u kojoj je služija kao piz (uteg) za pritiskanje slanih srdela. Šta je također dokaz humanizma i naobrazbe, je li tako da je? Kairosom pritiskat slane srdele...

Otkriće je pobudilo senzaciju u cijelom kulturnom svijetu, a veličanstvena kopija Kairosa posatavljena je na ulazu stadiona za vrime Olimpijade u Berlinu 1936. godine. Vjerojatno je i oni luđak šta ga je iznervira Jessie Owens, promatrao taj reljef sa osobitim štovanjem...

Nego, ajmo se mi vratit u današnje vrime i prostor. I zaplovija tako Brod u boci u potragu za Kairosom. Ali nisam ni slutija koliko će mi se sve zakomplicirat. Sa onim na koje sam naiša, u ovo doba godine rijetkim otvorenim butigama sa suvenirima, nisam nikako bija zadovoljan. To su sve neke falše kopije, nije to to...I uglavnom imaju one male, ali ja neću maloga, oću pravoga veeelikoga... Vlasnica jedne galerije mi je rekla da može nazvat čovika koji to izrađuje za nju, ali da će to potrajat najmanje sedam dana. Ma ko će čekat cilu sedmicu!? I opet nisam siguran šta ću dobit. Kud ću, šta ću?

I onda mi padne na pamet kako najbolje Kairose uvik imaju časne sestre Benediktinke, u čijem se samostanu Sv. Nikole nalazi i sami original. Ali to je sad zatvoreno, kako ću upast u samostan tek tako, štajaznam jeli ja ka ovakvi nevirnik uopće smin uć u samostan...
Kako ću pozdravit, šta ću im reć? Prema nekim pričama, većina koludrica koja uđe u taj samostan, nikad ne izlaze van njegovih zidina.



Ma ništa, idem ja tamo, pa neće me švore pojist, ako ne pitaš, ne možeš ni dobit, je li tako!?
Naša sam nekako u onom labirintu uskih uličica ulaz u dvorište samostana, popeja se uz balaturu i pozvonim na vrata. Čekam... nema nikoga. Pozvonim još jednom. Ko zna je li nezgodno vrime, jesu li u molitvi...
Najedanput, začuje se ono bzzzz i otvore se vrata. Ulazim unutra u neko predsoblje, u polumraku ne vidim nikoga. Sa desne strane velika rešetkasta vrata od kovanog čelika. Potpuni je mir, ništa se ne čuje. Sad bi ka idealna zvučna kulisa došla "Enigma". Ali još je bolja ova tišina. Gotovo nečujno, iza onih rešetki pojavila se jedna časna. Ne vidim je baš dobro, ali izgleda mi vrlo mlada...

-Dobar dan (uuu bemu, možda sam triba reć "Faljen Isus", ali to mi nikako ne ide...).
-Dobar dan, izvolite, šta vam treba.
-Ma znate, triba mi jedan Kairos, znam da vi imate najbolje...
-Ah, Kairos....počekajte malo...

I nestane moja švora istom mističnošću kakvom se i pojavila iza onih rešetaka.
Ništa, čekam u onom predsoblju, osvrćem se okolo, ovo mi je sve novo i zanimljivo.
Prošlo je pet minuti, prošlo je i deset minuti, nitko se ne pojavljuje...
Šta je sad, mislim se u sebi, promatraju li one mene sad iz nekog kantuna, jesam li im se učinija sumnjiv, stotinu blesavih misli mi prolazi kroz glavu...

Kad, u neka doba, evo opet moje švore.

- Ne smim vas pustit kroz samostan, morate izać vanka na ulicu i pozvonit na donja vrata, tamo će vas dočekat druga sestra.
- Ma dobro je, nema problema, oprostite ako sam banija u nezgodnom trenutku...
- Ma niste uopće, sve je o kej.
- Dobro, fala vam lipa, adio.
- Ćao!

Izlazim vanka kroz dvorište i nikako mi ne ide iz glave ova mlada švora šta govori "o kej" i "ćao". A ja sam se pripa da ću morat izmolit i Očenaše i Zdravomarije...

Pozvonim na donja vrata i otvori mi druga časna sestra. Ozarena lica, cila oduševljena. Oooo, uđite, ma uđite slobodno, evo sad ću vam ja pokazat sve šta imamo pa vi sami izaberite.
Prošli smo kroz klaustar, i ušli u muzejski prostor u kojem se nalazi zbirka umjetnina iz srednjeg vijeka. Odmah pored ulaza na zidu nekoliko replika reljefa.

-Evo, odaberite jednoga od ovih, koji vam se najviše sviđa.
Gledam ih i uživam, e ovo je pravi Kairos, a ne one gipsane ploče šta ih prodaju po suvenirnicama...

- Znate, mi imamo kalup koji je uzet sa samoga originala i zato su naši najbolji.
- Ma svaka čast, stvarno su lipi, evo uzest ću ovoga.
- Super, evo ja ću vam ga zamotat, oćete li pogledat našu zbirku?
- Pa može, ako vam nije gnjavaža.
- Ma koja gnjavaža, evo sad ću ja upalit svitlo.

I stvarno, evo sad ga vidim, malo uvučenog u jednu nišu, iza stakla se nalazi pravi originalni Kairos. Famozan je, ima neku zlatnu patinu...Okolo po zidovima, slike Bogorodice, srebrne krune, rezbarene kutije, drvena škrinja iz 17. stoljeća, neprocjenjivo blago. Prolazimo svakodnevno pored ovoga, a tako smo rijetko kada svjesni vrijednosti koje nas okružuju.

Završila časna sa umotavanjem mojega Kairosa.

- Evo ga, gotovo je...
- Fala vam puno, baš sam sritan, znate ovo mi je za poklon.
- Neka, neka, a jeste li vi iz Trogira?
- Jesam
- A koji ste?

Ajme, ovo pitanje ne volim, kad moram sve objašnjavat, ali ipak..

- Ma otac mi je iz Splita, ali mater mi je prava Trogirka, Rožićeva...
- Aaaa, to ste sigurno nešto gradonačelniku u rodu...
- Ma jesmo neki rod, ali ne baš bliski, znate oni su od Ženskicinih a moji su Poluševi.

I tako smo lipo proćakulali i pozdravljali još desetak minuti. Ja sam bija sritan i zadovoljan šta sam naletija na pravoga Kairosa, a ona je bila sritna šta je mogla popričat s nekim i izvan samostanskih zidova.

Lipo je kad se u kršćanskim crkvama čuvaju junaci iz antičke mitologije. Na žalost, u knjigama i nisam baš puno uspija nać puno podataka o Kairosu. Po nekima je on bija najmlađi Zeusov sin, a po drugim izvorima, Zeus mu nije bija otac, nego dida, a otac mu je navodno bija Kronos...

Bilo kako bilo, dobro je da ga imamo, pa evo danas na Svetoga Nikolu, zašitnika putnika, mornara i male dice, svima vam lipi moji, želim da zgrabite Kairosov čuperak dok možete, jer vam je on uvik u vitru, uvik negdi juri i leti, a dok se mi snađemo, sretni trenutak je već otiša u nepovrat...