Rijetko sanjam. Ako i sanjam, ne zapamtim ništa. A sinoć su mi iznenada nahrupili. Snovi. Blesavi, naravno... Najprije se sićam nekakve televizije. Crna, ravni ekran, moderna, čista ezoterija, sa dva milijuna funkcija. Imali su u dućanu samo izložbeni primjerak, ali reka sam im da mi naruče jednu, jer ću je kupit bez obzira na cijenu. I malo posli me zove moj prodavač da mi je došla televizija i da je cijena prava sitnica, četrnaest iljada kuna. Malo računam, koliko ono imam na tekućemu, oću li morat uletit u minus...Jebate, šta će mi televizor od 14 iljada kuna pored onih pet kojih već imam u kući!? Televizora molim lijepo, ne tisuća kuna...

Posli mi se odnekud pojavija moj profesor sa fakulteta. Mehanika 2. To mi je bija onaj fatalni ispit zbog kojeg sam se sunovratija sa sedmog stupnja i završija samo ovu mižerju od šestoga.
Mahnija mi rukom da dođem, prozva me po imenu i reka: "Slušajte kolega V...ić, zašto vi ne biste već jednom položili ovaj ispit? Kad mislite, kad odete u penziju..."

-Ali profesore, ja sam, to znate, ovaj, kako da kažem, položija na šestome...
-Šesti je sranje, ništa ne možeš sa šestim....
-Pa znam i ja to, ali šta ću sad...

Odjednom, nestane moj profesor, istom brzinom kakvom se i pojavija u ovom košmaru od snova. Sad iznebuha počinje pivat Tina Turner "Paradise is here". Šta sad sanjam Tinu Turner?
O cukunu, da bi li cukunu, ne sanjaš Tinu Turner, nego ti je već šest uri, uključilo ti se radio, diži se više iz postelje. Ponediljak je, idemo u nove radne pobjede...

Dok se "Karolina" čajno pecivo sa komadićima čokolade, točaje u prvoj jutarnjoj kavi s mlikom, nikako mi iz glave ne izlaze ovi snovi. Je li to od uticaja punog miseca? Kad je ono puni misec? Televizija, šta će mi televizija? To je očito zbog ovog predblagdanskog potrošačkog ludila. Ali odakle se pojavija profesor Juraj B.? Bude li se to u meni neke stare traume i kompleksi...

Na FESB-u, u Splitu, imali smo samo prva četiri semestra studija brodogradnje. Treću i četvrtu godinu smo morali odlazit u Zagreb. A meni se u to vrime nikako nije odlazilo gori.

Zašto? Nemam pojma! Stvarno, gledajući iz ove perspektive nikako to sebi ne mogu ni objasnit ni oprostit.
Šta mi je bilo, zašto me to toliko sputavalo. Šta mi se ružnoga moglo dogodit u Zagrebu? Studentski život, tulumi, provodi, tu i tamo malo (pa i malo puno) učenja... A meni se nije išlo... Glaaaavo luda!!!

I zato sam na drugoj godini studija počeja sabotirat samog sebe. Svjesno ili nesvjesno, doveja sam sebe do ruba provalije. Misli su mi bile previše zbrčkane. I kad nisam uspunija sve uvjete, upravo zbog ove famozne Mehanike 2, pribacija sam se na šesti stupanj. I završija ga sa pola gasa. Livom rukom....

Sad mi je bezveze razmišljat u stilu "šta bi bilo, kad bi bilo". Da su babi muda, bila bi dida.
Sam sam kriv. A moga sam, nije da nisam moga. Sad, sa četiri banke u guzici, ja bi tija završit do kraja. E nema više braco, di si bija kad je grmilo. Nije da patim od titule, ali imam osjećaj da sam ovako samo igrač sa klupe. Ne onaj iz prve postave. Doduše, od prvog radnog dana radim poslove iste kao da sam i dipl.ing. Nisam nezadovoljan poslom, dapače. Ali uvik je tu negdi onaj crv sumje da me muči. I grize. Nemaš mogućnosti napredovanja, zna se točno di ti je limit. Ne zbog moga znanja ni sposobnosti. Već čisto zbog titule. Ako si samo "ing", nemaš baš sjajnu perspektivu. Zato ja to nikad i ne pišem isprid svog imena. Nekako mi je kusasto, nešto fali...

A Zagreb? Zašto sam se plašija Zagreba? Nikad neću shvatit. Zagreb i ja se danas volimo tajno...drago mi je dolazit. Ima u njemu neke dobre atmosfere. Imam osjećaj da mu nešto dugujem, ali i on meni. Oprosti Zagrebe...