Ne valja se ponavljat. Nismo papagali. A na ovom mistu bi mi baš lipo lega uvod kojeg sam već jednom napisa u mom fenomenalnom ( a kakvom drugom) postu o punti Planki. Pa ko voli neka malo krene zaobilaznicom...

Dunkve, uvod smo riješili. Sad slijedi zaplet radnje. Let's go zaplitati se...
Jučer sam reka da će posli one dosadne kiše opet zasjat sunce. I zamislite bija sam u pravu! A još imam sriću da me moje umorno oko svaki dan oko dvi ure popodne sa svoje ponistre izvješćuje o tome kakvo je vrime vanka. I danas sam skužija da imam vrlo malo vrimena za dnevnu dozu lutanja-skitanja-fotografiranja. Malo, ali vridilo je...



Di sam bija? A oli vam baš svaki put moram otkrit? Evo, danas ću vas ostavit malo u nedoumici, iako mislim da ćete barem vi „lokalni“ brzo otkrit o čemu se radi.

Radi se o jednom mistu iznimne lipote, tako je blizu našim svakodnevnim stazama, a opet na svoj način mistično i bezvremensko. Iako sam i ja bija napredno dite, koje je dobijalo samo jedan poklon od Djeda Mraza (svi vi koji ste barem jednom odgledali genijalnu „Borbenu ponoćku“ znate dobro o čemu govorim), na ovakvim mistima mi baš nekako dođe da se pomolim. Pa i učinim to, na svoj način, bez Očenaša i Zdravomarija...Može se i tako, zašto ne?



Doli uz more, među stinama, obično dolaze ribiči pa bace tunju u more, više onako zbog meditacije, nego zbog ulova. Danas nema nikoga, sve je pusto. Tek rijetki brodovi su na moru. Prislanjam ruku na vrata crkvice gotovo uklesanoj u litice koje se spuštaju okomito prema moru. Još su topla od popodnevnog sunca...





Ostajem dok ne padne noć. Tiha jesenska dalmatinska noć. Umirilo se more. Lipo je....