Eto već je lito dana, i skoro će zima
Prigiba se zemlji grana, a dice još nima
Zaplakali škoji bili i sunce već blidi
Makina ka vitar cvili, a suza se cidi

Za navik je pape zaspa
Samo želja još je budna
Budit ću ih prije zore
Željo moja uzaludna

Maslina je neobrana
Nima koga da je bere
Prigiba se teška grana
Slomit će se od nevere


Da ipak nije još sve otišlo kvragu, i da nam povremeno ipak neke stvari dođu iz guzice u glavu, pokazali su nam i ovi dani kad je pola Dalmacije krenulo u pohode kraljici među biljkama, plemenitoj i neuništivoj - njezinom veličanstvu maslini.

Sva je srića da ova famozna pisma koju još uvik rado pivamo i slušamo, izgubila na aktualnosti. Dobro smo se napokon i sitili. A tamo nekih osamdesetih godina prošlog stoljeća (ah kako daleko to zvuči) smo se bili toliko razbahatili opijeni kojekakvim lažnim vrijednostima, da smo je potpuno bili zaboravili i pustili da se utopi u draču i šikaru. Ne kaže se bezveze da je loza ka i cura, a maslina ka i mater. Loza traži puno pažnje, puno kokolavanja oko nje, ako si je samo malo zapustija, ofendit će se i nikad ti više neće dat svoju lipotu. A maslina može godinama bit zapuštena, zaboravljena od svih, strpljivo čeka da joj se razmetna dica opet vrate i da joj udahnu novu snagu. Debla starih maslina znaju gorit danima nakon požara. Tinjaju iznutra i čini se da umiru. Ali već idućeg premalića izbijaju nove mladice i maslina počinje nov život.



U masline ne valja ići sam. Ne biste virovali, ali branje maslina je jedan od najopasnijih poslova. Ih koliko se nesretnika samo polomilo dok su pokušavali ubrat onu najlipšu, najzriliju maslinu na vrhu krošnje. I kad se tako stropoštaš i poljubiš majčicu zemlju, ako za nevolju nema nikoga uz tebe, možeš se žalit upravi vodovoda.

Najlipše je kad se skupi ekipa. Od sedam do sedamdeset i sedam. Pa i šire. Obiteljska okupljanja na raznoraznim feštama ili sprovodima su uglavnom naporna i traumatična. Ali ovako, kad se nešto zajednički radi, onda se stvara sasvim neka druga atmosfera. Berba ide prilično sporo. Svaki plod masline triba dotaknit rukom. Doduše u zadnje vrime su se pojavili nekakvi tresači, vibratori, šta ti ga ja znam, ali to mi izgleda skroz nehumano prema stablima, tako da ću se i dalje odlučno odupirat tehnološkom napretku po tom pitanju.



Pa tako uz berbu neizbježno krenu priče i ćakule. Za divno čudo, ovako ih guštam slušat. I ćakulanje je jedna vrsta umjetnosti. Umjetnost komunikacije. Upravo je zadivljujuće kako pravi meštri i meštrice ćakule lagano prelaze sa teme na temu. Od pokojnoga pradide koji je zasadija ove masline, pa njegovog brata koji je kao dite otiša u Ameriku, priko kunjada neviste njegovog najmlađeg sina koji je oženija niku Filipinku. A na te iste Filipine je nedavno bija nećak od rođaka Frane koji navigaje na stranca. A cura od toga nećaka je prije petnajst godin bila mala Sandra koja radi u auto salonu di se prodaju Toyote. A govoru u zadnje vrime da su Mazde postale bolje od Toyote. Baš je nikidan novu šesticu kupija Mile Kundidov koji se kandidira na izborima za mjesne odbore. I on se uvalija u politiku. Ajme ti političari....

I tako ide, ide priča i brzo dođe vrime za marendu. Izvadi se malo kruva, pa malo sira. mortadele, koje jaje utvrdo, a nađe se tu i pokoja slana srdela... Čini mi se da u ovim marendama najviše guštaju dica. Na friškom zraku naraste apetit, pa lipo zadovoljno mumaju...I za njih je ovo sve novo, potpuno drukčije od virtualnih igrica.

Nakon marende malo padne život, ali se ipak nastavlja dalje sa berbom. Kratki su ovi dani, sunce prebrzo odmiče prema horizontu, dica pomalo već počinju grintat, a nisu ni mišići naših seniora i veterana više u vrhunskoj formi. Vrime je za povratak doma...

Na kominu se naloži vatra za gradele. Pucketa lozje i ova toplina je sasvim ugodna nakon čitavog dana na friškoj ariji. Ima nešto magično u ovoj vatri, u ovim gradelama.
Svi se vole okupit oko ognjišta. To je sigurno ono nešto iskonsko u ljudima...

Nešto kasnije, za stolom, sve pršti od smija i zadovoljstva. Umorni smo, ali zdravo umorni.
Zbrajaju se rezultati, koliko smo ubrali, koliko će nam «platit» ulja... Trideset, možda četrdeset litara. Bit će za nas doma. A nešto ćemo i podilit okolo. Siromajima...
Rađaju se i nove ideje. Svi bi sadili i nove masline. To je dobro. To je lipo.

Masline treba saditi, svuda....