Skratija je dan. Naglo. Znali smo da će skratit. Ali svaki put je grubo. To su mi uvik bili najdepresivniji dani u godini. Kad noć prevlada dan, tama prevlada svijetlost, brrrr. Nikad se neću naviknit. Nije meni zima uopće problem, znate ono hladnoća, kiše, bure i takve stvari, ali kad je dan kratak – to mi nikako nije drago. Ali šta se tu može, jedino vječno na ovom svijetu mijena jest, ma šta mislili i govorili o tome.

I sad kad ovako brzo padne mrak, ljudima se poremeti onaj već uhodani ritam i cili se iznebuše u koju su ono uru navikli izać malo u grad, barem napravit dva đira po rivi.
Eto baš konkretno sinoć, na rivi tek tu i tamo rijetki prolaznici. Stvar su donekle spasile tek dvije grupe turista. Japanci i Francuzi. Ovih Japanaca me pomalo strah. Hodaju u velikim grupama, tihi, organizirani, disciplinirani... Imaju velike glave, a kratke ruke i noge. Naoružani su do zuba najmodernijim kamerama, digitalcima i ostalim čudima. Snimaju i dokumentiraju gotovo svaki svoj korak. S druge strane Francuzi se razbiju u manje grupe, govore neprestano i mašu rukama. O la la, bonbon, kravatravu pase, ma ko može razumit o čemu govore...



Ma bravo, vidija sam sinoć i šjor Jakova. To vam je jedan puno učen čovik, završija je povijest umjetnosti, puno libri u životu pročita, poliglota... Naš šjor Jakov nije onaj profesor Jakov iz znamenite pisme ludastih riječkih brkajlija sa nakurnjacima, već jedan drugi profesor, ali ništa mu to ne vridi jer svaki put kad ga vidim ( i ne samo ja) promislim na istu stvar . Znamo svi da taj događaj našemu dobrom šjor Jakovu nikako nije osta u lipom sjećanju, ali šta se može, vrag u čoviku pamti neke stvari.

Profesor Jakov od puste učenosti nikad se nije uspija ni oženit, a osim šta u malom prstu ima sve podatke o našim znamenitostima i umjetninama, uvik je bija aktivan i u limenoj glazbi i u vatrogascima i na još puno, puno mista. I on bi tako povremeno radija i kao turistički vodič. Mnogi su ga tražili da ih povede po gradu i da im ispriča sve o katedrali, Radovanovom portalu i ostalim lipim stvarima.

Tog dana je u Trogir stigla skupina od pedesetak Talijana iz Madone di Campiglio. Bili su u posjetu Međugorju, a kako im se nešto zakompliciralo oko povratka, odlučili su posjetit i Trogir. I naravno pozvali našeg šjor Jakova da ih provede po gradu. On je naravno to prihvatija drage volje.

Ali za nevolju, on se toga dana nabuba fažola. Od sve spize na svitu, najdraži mu je fažol sa suvim nogicama i buncekom. Jedan pijat je bija super, drugi je taman doša da utaži glad, a treći je već bija malo na silu. Ali tako ukusan da mu se nije moglo odolit.

I šeta tako naš šjor Jakov po gradu sa Talijanima, objašnjava im ovo i ono, a oni ga zadivljeno slušaju. A njemu bidnome, sve se uskokuljalo unutra, oni fažol proradija, vitrovi bi tili izać vanka, ali di će, kako će, kad su stalno ljudi oko njega. Tija ih je on malo i zavarat, samo da se na minut maknu od njega pa da može prdnit ka čovik. Ali Talijani dosadni, zalipili se za njega i ne puštaju. Te šjor Jakove šta je ovo, šta je ono, objasnite nam, pričajte nam...A ništa, trpi on svoju nevolju i ide dalje. Kad su došli na glavni trg isprid katedrale, u samom toku izlaganja, šjor Jakov je iznenada najprije pozelenija u licu ka blitva, da bi zatim naglo problidija ka krpa i od te svoje silne muke došlo mu je slabo, onesvjestija se i pa na pod. Špagetari se ustrčali oko njega, ništa ne razume šta se događa, malo ga triskaju po licu da dođe k sebi... O Dio mio, šjor Jakove, šjor Jakoove! I u tom momentu, dok se šjor Jakov polako vraća iz nesvjestice, nije moga bidan više izdržat, već mu je iz guzice izletija veliki prasak, vjetroviti big bang!!! Očevici kažu da je zasmrdilo pola grada. Uznevjereni stanovnici su već panično promišljali da su izvrgnuti atomsko-kemijsko-biološkom napadu iz obližnje vojne baze u Divuljama. Ipak sva je srića da je naš profesor Jakov nakon tog veličanstvenog plotuna ipak uspija doć k sebi.

I šta sad? Zaludu našem šjor Jakovu sva učenost i znanje jezika, sve dobre stari u životu koje je napravija, njega je zauvik obilježija taj nemili događaj. Evo i ja, sasvim nehotice kad ga vidim, promislim upravo na big bang...

A nešto slično se dogodilo i mome prijatelju Ćuvitaru. Doduše njegov prasak nije bija iz guzice, nego iz lovačke sačmarice, ali je odjeknija gromovito čitavom blogosferom.
Ispa je moj dobri Ćuvitar najveći zločinac na ovim prostorima, a sve zbog jednoga fazana. I još ga za nevolju nalipilo na naslovnicu! Ajme šta su mu sve izgovorili! Nemojte tako ljudi, ćuvitara sam upozna i stvarno mogu reć da tako dobrog i plemenitog čovika nema na daleko. A ovako je označen ka monstrum, samo zato šta se malo istrča, da je bija furbastiji moga je pretpostavit šta će se dogodit, ali eto nije.

Ne volim ni ja lov ni ubijanje životinja tek tako, taj mi vid „rekreacije“ nikad nije bija privlačan, i na neki način zamjeram svome prijatelju šta se time bavi, ali opet nije način da se čovika onako bjesomučno napada. I sad dobri naš Ćuvitar može pisat postove bolje od Hemingwaya, Tolostoja i Dostojevskog zajedno, ali će zauvik bit upamćen po onome nesritnome fazanu, zmiji i lovačkoj pušci.

E, šta ti je život. Jedan krivi korak... i ajde ća, gotov si!