Arhitektura mi je oduvik bila tiha patnja. Od malih dana, otkad god su moji prsti svladali osnovne principe motorike, uvik sam nešto crtkara, baca na papir plodove moje mašte, nekih imaginarnih kuća, stadiona, dvorana, bazena, hotela i pitaj Boga čega još sve ne. Na kraju su me neki čudnovati putevi odveli u brodogradnju, a samoj arhitekturi sam se nekoliko puta u životu i približava i udaljava. I možda je baš ironična situacija da je moja draga, a koja je opet postala moja draga opisavši jedan ogromni životni kavkaski krug kredom, upravo arhitektica. Kažem još jednom, o samoj arhitekturi nemam blagog pojma, ali valjda na sriću imam u sebi neku estetiku, neki osjećaj da pripoznam nešto šta je lipo, pa sam joj tako koji put od pomoći. I kad me prije desetak dana pitala da oću li s njome na jedan skup arhitekata u Zagreb, nisam se mislija niti jedne milisekunde, iako sam bija svjestan da ću morat žrtvovat Gibin koncert na Gripama.

Dakle, arhitektonski magazin „Oris“ već šest godina organizira „Dane Orisa“, simpozij, kongres, ne znam kako da ga nazovem, ali u svakom slučaju to je skup na koji dolaze eminentni strani arhitekti i predstavljaju svoje radove. Kao prvo, odabran je izniman prostor, hram naše kulture, dvorana Lisinski. Možete li zamislit krcatu veliku dvoranu Lisinski ispunjenu ljudima koji nisu došli slušati neki koncert, ili gledat predstavu, nego su došli na predavanje. Pa to je bija mirakul! Dvi iljade ljudi sluša predavanje!
A svi redom predavači, oduševljeni tolikim brojem ljudi i atmosferom, u nekim trenucima su se na opće zadovoljstvo počeli ponašat ka zvijezde show-bussinesa.








Zanimljivo je bilo pogledat sa jedne strane britansku i općenito germansku racionalnu smirenost, a sa druge strani razigrani mediteranski temperament španjolskih predavača.
I kad smo nakon prvih predavanja, opčinjeni projektima koje su nam prezentirali renomirani europski arhitekti, već pomalo sa zebnjom počeli razmišljat u stilu „pa di smo mi u svemu tome“, na scenu je stupija profesor Nenad Fabijanić koji je u furioznom i maestralnom predavanju pokaza da i mi konja za trku imamo i da se nemamo čega sramit, jer smo oduvik bili dio Europske tradicije i u arhitekturi i graditeljstvu.

Gotovo da su mi suze dolazile na oči kad je naš profešur pokaziva fantastične primjere upravo iz moje Dalmacije, neke detalje pored kojih prolazimo svakodnevno, a da većina nas nije svjesna o kakvim se vridnostima radi. A sam grad Zagreb, sa svojim famoznim mittel-europskim štihom „bečke škole“ ali istovremeno grad u kojem se tako snažno osjećaju uticaji i mirisi Mediterana nudi toliko lipote, da smo gotovi svi u dvorani bili u nekoj čudnoj mješavini osjećaja ponosa i predrasuda...

Na žalost na ovoj priredbi nisam vidija niti jednog od naših političara, diletanata koji se istovremeno u sve, i u ništa ne razume. Mogli su toliko dobrih stvari naučit. Ali znaju oni sve to, šta će to njima...

To je bija onaj „službeni“ dio posjeta metropoli. A sve ostalo je bila čista uživancija. Najprije vožnja zagrebačkim ulicama. Najvažnije je znat di ideš, di tribaš skrenit, di se prestrojit i bla bla bla. A kad to skužiš, samo se pridružiš onoj rijeci auta i juriš zajedno s njima. Jedino imam još neku fobiju od tramvaja. Jebate kad ga vidim u istoj traci, ili paralelno sa mnom, cili se uzdrćem...

Društveni život!? Uuuu, di smo sve bili, teško je bilo udovoljit svim prijateljima sa kojima smo se našli. Premalo je vrimena bilo... A najviše me fascinira šta su svi tak' fini, sa zlatnim manirima. Čoviče, par puti sam se osjetija ka pravi dalmatinski grezun, ali vjerojatno i nisam ima razloga. Većinu tih ljudi sam vidija prvi put u životu i bilo mi je smišno kako su bili oduševljeni mojom navodnom neposrednošću i komunikativnošću.
A neš'ti, lako ti je bit komunikativan sa pametnim ljudima. A šta'š kad se isprid mene nađe neka tupina od čovika... a šta s njime da pričam...

E da, bili smo u japanskom restoranu u „Kaptol“ centru. Nisam baš tija eksperimentirat sa sušijem i sašimijem, pa sam naručija ljutu juhu od povrća i pileća prsa u pikantnom umaku. Ako ste u nedilju popodne negdi po Zagrebu vidili vatrogasce kako hitaju u akciju, to su išli ugasit mene jer sam iznenada dobija neka svojstva bacača plamena. Jebate, ja volim pikantne stvari, ali šta je ovo bilo....

Kavica u Tkalčićevoj, kod Zagorkinog kipa, nam već postaje ritual. Lipo je dokoličarski sidit i ogovarat prolaznike...A materijala ima...
Lipe su jeseni u Zagrebu...Ma uvik je lipo...

Prebrzo je došlo vrime za rastanak sa bilim Zagreb gradom, na Jadranskom mostu se pozdravljamo sa Savom i ubrzo nas veliki rotor ogromnom centrifugalnom silom izbacuje prema Dalmatini... Ne volim baš previše brzo vozit po auto cesti, do 150 kilometri na uru je sasvim pristojno. A još ove lipe jesenske boje svuda uokolo, pa šteta bi bila ne uživat u tome...

Gutamo kilometre u jednom dahu. Fala ti Bože dragi, šta si prosvitlija pamet ljudima koji su napravili ovu auto-cestu. Skidam im kapu! I onima šta su je zamislili, projektirali, i onima koji su je izgradili. Mi ovih dana sve nešto pričamo o arhitekturi, ali ovo je pravo remek-djelo a ne cesta... Znam da uvik ima dežurnih grintala koji će svakoj dobroj stvari pronać stotinu mana. Te zašto je baš morala ovom, a ne onom trasom, zašto je cestarina tako skupa i tako dalje i tako bliže...Ko bi svima udovoljija...

A mene na ovoj cesti uvik uvati nekakvo nadahnuće. Stali smo ispod tunela Svetog Roka, tija sam poslikavat Tulove grede gori na Velebitu, ali su mi ih ovaj put oblaci sakrili. Oni njihovi šiljasti vrhovi su mi oduvik bili fascinantni. Ne znam kakvo je sad tamo stanje, je li to područje očišćeno od mina...

Zadnja kavica na ovom stručno-hedonističkom putovanju pada kod šibenskog, bolje reć skradinskog mosta. A opet koje je tek vrhunsko djelo ovaj most! Koja je to lipota...Moga bi satima stajat na onim vidikovcima i uživat...

I šta na kraju pametnoga reć? Ma stalno imam osjećaj da ovim našim prostorima ipak titraju neke pozitivne vibracije, nešto nam dobro struji... Triba samo dat pametnim ljudima prostora i slobode da se razmašu i oslobode svoju kreativnost. Možda sam ja utopist, ali imam neki osjećaj da će se to jednog lipog dana počet dešavat. Lipo je reka jedan španjolski predavač da devedeset postoga svega šta vidimo po gradovima (ne samo našim) je konfekcija, a samo deset posto je umjetnost, to jest arhitektura. Ali tih deset posto inspirira...

A tako je i u životu, možda je tek deset posto ljudi predodređeno da vuku naprid, da dokazuju onima ostalima vridnosti novih ideja. I tih deset posto ne bi tribali olako odustajat kad nailaze na probleme. Za kraj mi baš na pamet padaju završni stihovi iz genijalne „Nostalgične“, još jednog remek-djela našeg nenadjebivog duha...


Razum, ljubav i znanje izgradit će raj
i znaj
neće bit ironije za kraj

Živili vi meni lipi moji!!!