Svakog jutra oprilike u pet nula pet, moje izmučeno biće doživljava užasan šok. Pali se radio budilica, precizno i nemilosrdno, šuti jedino ako je slučajno nestalo struje u toku noći. Sva je srića da u tim nehumanim satima na Hrvatskom radiju 2. program, ipak rade neki humani glazbeni urednici koji u pravilu znaju odabrat pravu glazbu. Jer, ako mi dan započne s nekom groznom pismom – gotovo je – ne mogu nikako posli doć k sebi.

Sljedećih desetak minuta pokušavam u stanju polusna odgonetnut je li danas možda nekakvo Tijelovo, ili možda Dan neovisnosti, antifašizma, samostalnosti, sabora, šta ti ga ja znam čega već sve ne. Ipak surova realnost mi najčešće pokazuje da je osvanija još jedan radni dan i da se moram dizat iz postelje. Dok se izguzam vamo-tamo i pokušavam povezat lice nepoznatog tipa u ogledalu sa svojim likom i djelom, prođe još pet do deset minuti. Čekajući da mi se zgrije mliko, spotaknem se u fotelju da se još malo odmorim od napornog sna. Nakon dva i po gutljaja prevrućeg instant napitka palim vespicu i pičim put omiljenog poduzeća. Uz put eventualno stanem kupit nešto za marendu.

Od parkinga do ureda moram proć par stotina metara. Tih pet-šest minuta za divno čudo - hodam. Potom sjedam za svoj radni stol. Gotovo svi moji radni zadaci moraju se obavit uz pomoć kompjutera. I to ne samo jednog, na radnom stolu imam ih čak dva! Ne znam kako uspjevam, ali uglavnom radim istovremeno na oba. Za tih osam sati rada povremeno skoknem do pogona ili konstrukcionog ureda. To kao "izađem na teren." Sve u svemu, tokom radnog dana prohodam možda dvadesetak minuta.
Nakon izlaska sa posla, opet sjedam na vespu, na putu prigodno izbacujem frustracije beštimajući na sve ostale sudionike u prometu. Kojeg vraga oni imaju radit po ulicama u isto vrime kad i ja?

Kad dođem doma, opet sam u dobro poznatom ritmu. Kronična glad me tjera da smažem ručak u roku hića. Naravno da mi nakon toga padne život. U trenucima nadahnuća krajnjim naporom se uspijem nekako pribacit do fotelje. Palcem desne ruke pritisnem ON na daljinskome, dižem umorne noge u povišeni položaj. Sjedeći stav vrlo brzo prelazi u opušteno sjedeći, pa zatim u lagano ležeći, a u trenucima kad se na televizoru pojave reklame za super krečko, anticelulitni pojas i najnoviji usisivač, moje se tijelo sve teže bori s gravitacijom te postupno prelazi u apsolutnu horizontalu. Ne volim spavat popodne. Zavidim ljudima koji imaju takvu samokontrolu da mogu ubit oko desetak minuta i nakon toga se dižu sasvim čili i orni za nove poduhvate. Zato se nastojim izvući sa kauča prije nego me obori san, ali ne toliko daleko. Samo do stolića na kojem zuji kućni Pi-si.
Ponekad dobijem inspiraciju da nešto napišem, pa dok to nekako zbrčkam i povežem sa slikama, prođe nova ura-dvi vrimena. Naravno, i to sve u sjedećem položaju, a kako drugačije...



Kad mi utrnjena guzica napokon pošalje signal prema mozgu da bi se tribalo malo i kretat, još je dalek put do konkretne akcije. Ako nije prevruće ni prehladno, ako je na nebu idealna količina naoblake i odgovarajući atmosferski tlak, odlučno i pun samopouzdanja ulazim u svoj vrt i pokušavam nešto čeprkat oko maslina i agruma, čupam travu i korov, guram kariolu... Pri tom poslu mi obično svakakve ideje padaju na pamet i stvore mi zbrku u glavi i zato s punim pravom zaključujem da tribam malo odmorit i sredit misli. Kako velika užarena crvena balota nezaustavljivo stremi prema zalasku, tako i ja kujem planove o daljnjim aktivnostima.

Ako ne ostanem doma, zaprašim Splita u kojem me čeka moja draga. Takve akcije zahtjevaju izuzetan tjelesni napor pri ulasku u auto i vožnje kojih dvadesetak minuta, ovisno o semaforima, čak do pola sata. Ako nam planovi nisu vezani za nekakvu večericu i gledanje televizije, pođemo malo vanka, u đir. Parkiramo auto obično negdi na Žnjanu i onda u laganini šetnjom do Zente i natrag. Ova nova alternativna splitska riva mi je ludilo, drago mi je ovde doć. Uvik je puna živosti. Ljudi se rolaju, voze bicikle, trče, šetaju... Neki se i u večernjim satima još kupaju u moru. Održava se čak i škola rolanja. Za pačiće male. Jure dica na onim rolama ka veliki, postave oznake pa onda voze slalom između. Morat ću i ja pokušat na tim rolama kad-tad. Samo prije toga moram obavjestit hitnu pomoć neka jedna kola budu atento. Za svaki slučaj...

I tako malo-pomalo brzo dođe deset i po, jedanajst uri, već je vrime je za poć u krpe. Opet u horizontalu.
I sad da ja malo skontam ovi račun. Koliko vrimena tokom dana se uopće negdi krećem koristeći vlastiti pogon? Pet minuti amo, deset tamo, pola ure gori, uru vrimena doli....

Ajme! Pa u najboljem slučaju, od 24 ure dnevno, ja u sjedećem ili ležećem položaju provedem skoro 22! Hodam ili sam na nogama svega dva sata dnevno. I to je uglavnom lagani hod. Ubrzani hod možda pet minuti. A trčanje? Pa koristeći diferencijalni račun, uzimajući u obzir sve faktore, onako ugrubo, aproksimativno, rezulat ispada cca otprilike negdi oko 0 (slovima – nula) sekundi. Pa ja sam skroz popizdija! U što ću se pretvorit? Oči će mi od pustog gledanja u ekrane postat ka u sovuljage buljine, guzica ka u nilskoga konja, a drob ka u vuka koji je upravo izija tri praščića. A nekada sam bija sportaš...Relativno uspješan...Nekad bilo, sad se spominjalo...

Moram pod hitno nešto poduzet po tom pitanju.

A i vi lipi moji, kojega vraga upravo sad buljite u ekran kompjutera!? Oli mislite da će te na ovom blogu nać koju pametnu? Ajmo, gasite ove škatule, navucite nešto na sebe i pravac vanka. Možete hodat, trčat, vozit biciklu, ma bilo šta, samo da se mrdnete iz položaja u kakvom ste upravo sada. Blago nama sa blagodatima moderne civilizacije...Satrat će nas!