Lipa su lita u Dalmaciji. Život buja, sve je puno ljudi, događanja, mirakuli, konfužjuni! Koncerti, predstave, izložbe, fešte... Najteže je odabrat na koju stranu krenit, jednostavno - premalo je vrimena.
Ovo je doba godine kad se doma vraćaju, barem na desetak dana odmora "izgubljena dica". Lipi, šesni i pametni ljudi koji su svoju budućnost pronašli po bilome svitu. Tamo su našli bolje poslove, oženili se, udavali, dobili dicu, rastavljali i već sve kako to danas ide. Neka njih, lipo ih je vidit u starome kraju.

A i ja sam ga sad skroz za*izdija, mislija sam pisat o sasvim nečem drugom. Evo sad ću uvest jedan novi pojam, nije baš nešto uhu ugodan ali evo ga – OBALIZACIJA !

U ove vruće litnje dane, sve se seli na obalu. Na oni tanki pojas koji dijeli more i kopno. Sve je tu. Tu se grade kuće, vikendice, apartmani, ceste, dućani... Sve se nalazi u onih nekoliko stotina metara od mora. More očito ima magnetsku privlačnost.

Na otocima je isto tako. Rastu nove kućice i vikendice tik uz more. Prvi red do mora, uvik je bija jako cijenjen pojam u svitu prodaje nekretnina. Uvala Solinska na južnoj strani otoka Drvenika Velog, jedna je od mojih najdražih. Saanjam godinu svu, saanjam uvalu tu ... Reka bi pjesnik. (Ma koji pjesnik, to je Mucalo piva!). U toj uvali je manje ili više uvik gužva. Jedrilice, gliseri, domaći brodići, sandoline, mandoline ... Nikidan je bija jedan brod pun Slovenaca pa su nakon ručka lipo rastegli harmoniku i zapivali "Na planincah sončece sije, na planincah lušno je ..."

A meni je najdraže zakoračit prema unutrašnjosti otoka. Već nakon desetak minuta hoda, sada već zaboravljenim stazama zaraslim u makiju i šikaru, ugledat ćete malene zaseoke, sastavljene od četiri-pet kamenih kućica, kako skriveni od te gužve na obali sanjaju svoj san. Ulazim u siromaške dvore, litnje popodne, nigdi nema žive duše. Miriše Mediteran. Mmmm, ovo su mirisne bombe, ružmarin, kadulja, smilje, rogači...Napuštene kućice, debeli kameni zidovi, krovovi pokriveni tankim kamenim pločama. Gustirne, mijun sići, lati... Nekada se ovdi živilo, dica su se rađala, borilo se za svaku kap vode i komadić plodne zemlje. Stare mendule jedva se održavaju na životu. Masline uglavnom vidim obrađene. Znači ipak netko dolazi...To je dobro!







E da je imat love, pa kupit ovih nekoliko kućica pa ih uredit onako kako su nekad izgledale. To bi bija pravi odmor...

Ipak me ponovno uključivanje moždanih vijuga vraća u surovu realnost. Niti imam love, a ove kućice sigurno imaju po 40-50 nasljednika. Ko bi ih sve okupija, nagovorija... A tu nema ni struje ni vode ni puta. Na moju žalost, ako ne mogu ja, mislim da će se vrlo brzo naći neko poduzetniji koji će uspit povezat sve te zamršene konce. Neki Francuz ili Englez vjerojatno, mi domaći još nismo svjesni koliko sve to vridi.
Rekli bi neki "To treba valorizirati i osloboditi resurse!". Ajme koje lipe riči, atroke smilje i bosilje.

Vraćam se nazad doli do uvale, sad je još više brodova u njoj, i vidim kako se jedna petnaestmetarska jedrilica vrti bezveze vamo-tamo. Govori mi moja ekipa na brodu da su tu već desetak minuti i da niko ne razumi šta bi oni to tili. Spuste sidro u more pa idu u nazad, pa ništo gledaju, pa opet dižu sidro, pa opet gledaju...Čini mi se da su Talijani.

Gledam ih sad i ja. Stvarno, bace sidro i onda svaki put onaj kretineto za kormilom jako ubaci u krmu i idu tako punom brzinom nazad. Ma šta ovo rade?! Pa zar očekuju da će im se sidro tako uvatit za dno. Ma uzorat će nam cilu uvalu. Očito nemaju pojma. Bit će jučer uzeli brod u čarter i odma su umislili da su vješti pomorci. Idem gumenjakom do njih da im rečem dvi tri riči. Priša sam im, neki govore engleski. Govorim im da samo spuste sidro do dna, učine još metar-dva u krmu da sidro uvati i gotovo... I to je sve.

A oni mi uspaničeno govore „tventi fajv nots of bura, tventi fajv nots of bura!“. Ajte kvragu vi i bura! Pa šta je to dvadeset i pet čvorova bure. Uostalom ova vam je vala sigurna od bure. Ne slušaju ništa oni mene, bit će bidni slušali vremensku prognozu i ko zna koji je njima strah uša u kosti kad su čuli da bi moglo zapuvat dvadeset i pet čvorova bure.
Na kraju su otpovili ko zna di. Bit će ih bura otpuvala do Italije. A Bože mili!

Eh, baš su lipa lita u Dalmaciji. Da tventi fajv nots of bura?! Ne izlazu mi nikako iz glave oni špagetari!