Lito je, kad bi sve po defaultu tribalo bit lipo, ali stalno je nešto mutno, šućmurasto. Nikako da ga doživim u punom sjaju. Previše sam ovih dana po bolnicama. Srećom ne kao pacijent. Ali neki meni dragi ljudi imaju problema...
Najbolji lijek je naravno odlazak na more. Triba se maknit iz ove nesnosne gužve na kopnu. Otplovit ću malo do otoka Drvenika, samo da mu dotaknem obale. Daleke obale ...

Isprid Medene zunzaju gliseri, skuteri, big banane, imaš osjećaj da te napada roj komaraca, u glavnom, industrijski turizam u punom zamahu.
Stoga okrećem kormilo na drugu stranu, tamo je mirnije .



Otprilike pola ure nakon punte Čiova, već sam u sasvim dugom ambijentu. Mirno je. Na obale otoka doplutalo je ogromno deblo starog bora. Ko zna na kojem je otoku raslo? Šolti,Braču, možda i Visu ? Umorija se stari bor, oborile ga bure, iščupale ga iz korijena i poslale ga na zadnje navigavanje.

Nedaleko od njega vidim vezan lipi mali drveni brod. Ne mogu mu odolit,moram ga slikat.Već sam profesionalno deformiran.



Tek sad primjećujem na obali dvoje ljudi. Momak i cura. Mašu mi. Sritni su. Mogu i mislit.... Pokraj mora,ispod bora.... Bit će sigurno raspravljali o Platonu i Aristotelu. A možda su i rješavali zadatke iz analitičke geometrije ....

Bacam sidro valu, dvi dalje. Neću na Krknjaše. Tamo je uvik gužva.Tamo je đir.
More je kristalno čisto. Miriše sol. Utapam se polako u nirvanu.



Tamo prema kopnu gledam jedan oblak kako buja .Nimbocumulus . Bit će nevera.



Manji brodovi biže s mora. Ma di će !? Litnje nevere brzo dođu i brzo prođu.
Meni se još ne ide nazad. Vratit ću se do početka utakmice.

Sutra je ponediljak,prvidan. Nova sedmica. Triba nešto i radit. I zaradit ako je moguće.

Običan dan na moru. Lito je ...