Diliti jubav, osmih, radost s nekin…to je lipo, ma najlišpe ča čovik more poželit…al dilit ostatke zajedničkega života s nekime s kim si provea puste godine…eee, to je baš tužno.
Sad me to tokalo…pomalo se rastajemo, prvo smo se odilili fizički, a sad sve te puste stvari…Pa me uvatila tuga, ma moran priznat i suze…prve suze nakon misec dana. Boria se il ne boria, čovika to sačeka i zaskoči iz nekega mračnega kantuna.
Miljun stvarčica koje sićaju na prošle dane, kakve-takve… al zajedničke. On i ja premećemo po stanu, tražimo papire od kredita i zajedničkih investicija jerbo triba sve to sad skontat i podilit pravedno…
Usput pronalazimo tone kojekakvih nakupina… revije o moru, o stanovanju, o šivanju, o pletenju, o kuhanju, o kompjuterima, o autima, o elektronici, o tehnici …pa puste karte više nepotrebnih skica, tlocrta, brojeva, slova o brodu i stanu… izresci iz bogtepita čega i višeneznan zašta…cedujice sa telefonskin brojevima neznanokog (jer imena ka poobičaju nisu zapisana)…stari odresci o plaćenin režijama… računi i upustva o davnokupljenim i moždavećbačenin stvarima…
To je cili jedan kontejner dugočuvanih i prašinavih papirušina koje su bile sastavni dilovi nas samih, našeg zajedničkeg života… sad nepotrebnih…sve to za bacit u one specijalne kutije u portunu di ostavjamo dosadne dnevne šarene reklame.
I sve će to zajedno na tamo neku reciklažu… dilovi naših prošlih života sa nasrtljivin komercijalnin reklamama…ma to ni lipo, to je meni grih, svetogrđe…tribalo bi o tome razmislit da se od naših papirnih života napravi nešto lipega ka ča bi npr. bili libri o jubavi, a ne da postane npr. karta za kondut.
|
