brunhildina zamka mala

Lujo je crni pas mješanac. U svom sedmogodišnjem životu niti jednom se nije odvojio od svog gazde Kreše na dulje od nekoliko sati. Gdje je god bilo moguće Lujo je išao s Krešom. U goste, po kafićima, šetnje, druženja...
Lujo je pas s tvrdim karakterom, pomalo je gnjavator. Ako mu je dosadno to će i pokazati. Ako se nitko ne bi obazirao on će uporno dosađivati dok god netko ne usmjeri svu svoju pozornost na njega. On nije jedan od onih neprimjetnih pasa; on laje, skače, trči, igra se, vuče dok je ne lajni, voli se i praviti važan pa se dovikuje opakim režanjem s ostalim muškim psima, pogotovo onima u njegovoj ulici koji su na sigurnom iza ograde. U kući laje na svaki šum, na svako zvono, na svakog prolaznika kojeg bi čuo ispred vrata.

Međutim, prije nekoliko dana njegov je Krešo trebao otići na tri dana, ali nije bilo mogućnosti da Lujo ide s njim. Prvi put u svom psećem životu on je bio odvojen od svog gazde, od svog jedinog člana čopora. U njegovim očima to je izgledalo - sam i ostavljen.
Redovite šetnje prepuštene su meni. Već sam se fizički pripremila na to da će me htjeti navlačiti po cesti i da moram čvrsto držati lajnu da me ne povuče. Dobila sam upute kojih pasa da se čuvam, kako da prolazim kraj njihove ograde (skroz uz rub na suprotnoj strani ceste), da iz daljine naveliko mašem ako vidim onog gospona s rotvajlerom i slične praktične upute. Bez obzira na sve, nije mi ta obaveza teško pala. Rado pomoglem, a ipak je Lujo pas i kao takav mi je jako drag, pogotovo u fazama kad je izuzetno mazan.

Prva šetnja prošla je iznenađujuće divno. Lujo je bio pas za poželjeti. Hodao je uz nogu, lagano, polako, prateći moj korak, nije potezao, nije zastajkivao (osim ako je trebao što obaviti), nije se obazirao na lokalne kujice, nije režao na druge pse, čak i ako bi oni započeli.
Mislila sam je to jedna od njegovih žutih minuta kada se želi pokazati kao divan i umiljat pas.
Druga šetnja - ista priča. I treča i četvrta i sve ostale šetnje. Doma ga se jedva primjetilo, nije lajao, nije režao, nije cvilio.
Tada sam počela sumnjati - Lujo je u depresiji. Ili je barem jako tužan.

Onog trena kada se Krešo vratio, Lujo je bio van sebe. Lajao je, skakao, a zatim se primirio i stisnuo uz svog gazdu, svojim tijelom govoreći "mazi me, grli me, budi tu..."
To je bila scena kao iz filma.
Trebala sam s Lujom obaviti još tu jednu šetnju jer je Krešo bio jako umoran, ali se Lujo nije dao van iz kuće. Nekako sam ga izvukla i krenula cestom prema šumi. Tada me tako vukao, ali prema doma. Naravno, nisam mu dozvoljavala povratak kući dok ne obavi sve što treba. Požurio se s tim kako bi se što prije vratio doma, svome Kreši.

Sada se opet ne razdvajaju, čovjek i njegov najodaniji prijatelj.