brunhildina zamka mala

Jučer sam na Jarunu dugo, dugo čekala tramvaj. Skupilo se mnoštvo ljudi, tramvaja niodkuda.
Među ostalima i jedan čovjek (neću reći gospodin) od svojih pedesetak godina, visok, prosijed, vrlo lijepo i uredno odjeven. Dojadilo mu valjda besposlenom čekati pa je izvadio iz džepa novu, neotvorenu kutiju cigareta. Odmotao je foliju, strgnuo papir i sve to uredno, da nije ni trepnuo, bacio na pod.
Bitno je napomenuti da je trebao učiniti puni korak i pol do koša za smeče.
Zapalio je cigaretu, pušio i čekao tramvaj.
Nije uspio do kraja popušiti jer je tramvaj ubrzo stigao, pa je čovjek opet uredno bacio cigaretu na pod.
Još kad je papiriće od kutije bacio došlo mi je da mu kažem "nešto vam je ispalo!", ali nisam. Kako da odgajam nekog duplo starijeg od sebe?

No, dojam mi je popravio jedan dječačić. Tek su mu brčići počeli nicati. Koliko može imati godina? 13?
U tramvaju je bila gužva. Silazila sam tek na drugoj stanici, a dječačić, ultramoderno odjeven, crne kose sa žutim pramenovima, trebao je sići na prvoj stanici. Smetala sam mu na putu pa mi je rekao "Samo malo, molim", a kada sam se pomaknula rekao je "hvala!".

Nisu (svi) odrasli ono što su nekad bili i nije (sva) mladež onakva kakvom ju se smatra.