By Hans Kristian Alexxlson
Već kad bi bil stranac volil bi se zvati Heinz Wosipiwo.
Ja sam mislil da se zajebavaju z dotičnim gosponom.
Hans vozi Pivo, ovo vozi mu dojde kao Von, fon, valjda.
To mi nekak stranjski, IN, a ne naša domaća, ala,
Guzina, ili tak nekak.
Jean de La Fontaine
Klasične, neponovljive priče, osobe i okolina ponovo su tu: sve je toliko živo da nam se, dok čitamo, čini da se pred našim očima razmiče zavijesa neke pozornice na koju izlaze osobe koje govore, misle i osijećaju i izazivaju naše odobravanje ili neodobravanje. Tu je lav, viječiti kralj, siguran i nadmen; magarac koji ne može bez gospodara; trapavi i priglupi medvjed, plašljivi zec i prepredena lisica... Iako je Lafontenovo vrijeme odavno prošlo, određene karaktere i osobe možemo sresti i danas pa je to štivo i dalje aktualno i može mnogo da pruži mladim čitateljima.
I sad, ak ste bahati i rastrošni pa ušparate samo 1.000.000 KN,
od 4.000.000 KN zarađenih, uvijek ima šanse da dobite još
700.000 KN od ženinih roditelja, koji su tu skromnu svoticu,
otrgli od svojih usta, penzijice.
Na kraju krajeva, ipak se bolje roditi bez kurca, a sa srećom,
jer ak si srećković, narast će ti novi.
Ja mislim da se Milinović rodil bez kurca, ma kaj mislim,
ziher sam.
No da se vratimo na basne, onu Lafontenovu o cvrčku i mravu
Čitavu noć ja ne spavam.
Kao prvo jebe me ta insomnia, a uz nju sam navlekel i taj
Minhauzenov sindrom. Karl Fridrih Hijeronim Minhauzen
je vedar lik, ali bolest je opaka.
Inače poznata još pod nazivom "Političarska bolest".
I pijem terapiju, no ne pomaže.
Šeks je ima isto.Pije i on.
Taman sklopim oči, oko 2 h noću, kad telefon:
-helou Alex
-da ko je
-Chuck Norris
Ono sve spika na engleskom
-e, čuj me Harise, mani se tih bosanskih štoseva i
prestani zajebavati, pa dva su u noći, maspater.
-No, no, no, I'm really,.....so have you forgotten me?
Vidim ja, nekaj ne štima.
Misli mi lete brzinom prerijske munje i sjetim se.
Sve je počelo tam neke davne u Beogradu.
Pošto sam bil zadužen za Mladež Nesvrstanih,
zovu mene u CKSKAyuhuhuhuuu.
Naime, tada smo imali velikih problema.
Pošto na planetu imamo ljude, kukce i životinje,
nismo znali di da svrstamo ove iz Afrike,
zato smo ih i zvali nesvrstani.
I dođem ja tam u centralu, kad ono tam Franjo, Vlado, Luka
i onaj mali smiješni zagorec.
Ono, na stolu odojci janjci, to pijače.................
-pa kaj je bre, kaj se slavi?
-Franjo dobil ćer
-ooooo, čestitam Francek, kak bu se zvala?
-ha, hehehe (nasmija se on onak, šeretski, krajem usana)
veliju dečki, neg bu Neretva, ali meni nekak draže Sutjeska
-ma znaš kaj, meni Neretva više za dečka.
I prionusmo mi poslu.
Naime šta je. Nek ja odem za Kinu, pa da probam agitirati i pridobiti
Kineze u nesvrstane, jer da ih ima oko 4 milijarde i da bi od toga
imali finu članarinicu za derneke, a i za nas.
I odem ja.
Kod druga Pajng Lajngl Ranga u njihovom CK
Jest da smo imali malo jezičnih problema no naš Klingdonski,
kao interplanetarni jezik, nas je spasil.
Na njihovo inzistiranje moral sam imati tjelesnu gardu.
Po uzoru na mog školskog kolegu, sa vojnog učilišta Črnomerec,
pukovnika El Gadafija, zahtjeval sam da to bude ženski sastav.
Manje su upadljive.
Tražil sam da budu undercover, a ne totalno uncovered.
Nezgodno je bilo kaj su specijalke doslovce shvatile svoj posel,
to, mislim, tjelo hranitelj, hehehe, opake gejše.
Valjda mi nebu ovo čitala žena.
Razgovori o vojnoj suradnji sa slavnim drugom, generalom
Dijen Bijen Fu-om
Rasprava sa drugaricom Na Caru Mi Chichi, o kapitalnom djelu
druga Karla Marxa "Das Winetou" I i II
Zaprav smo popušili, no ne skroz.
Uspjel sam im prodati 4 milijarde vilica i noževa, bešteka, no.
Nakon teških i napornih pregovora vraćal sam se prek Hong Konga.
U hotelskom baru, onak umoran naručih jedno australsko pivo i
whiskey. Kad sastrane začuh:
-Excuse me please, da Vi niste možda Samuel McFerson?
Okrenem se i vidim riđeg bradonju.
-oprostite,....Chuck,....Chuck Norris.
-I'm glad, Alex, just Alex
I tak smo se upoznali.
Poslje dvanaeste runde me obožaval.
Da, napokon je upoznal pravu muškarčinu, kaj ga može pratiti u piću.
Poslje me zamolil da s njim potražimo lokaciju za snimanje nekakvog
filma, ne sijećam se točno , nekakva zmajeva krletka,
ili tak nekaj.
Tu nam je pomogel ujak od Bruce Lee-ja.
Prilikom snimanja nekih opasnijih scena, ozlijedio je oko,
pa sam mu ja pomogao, sa kapima, za oči, koje sam priređujem,
po staroj obiteljskoj recepturi.
I sve to pade u zaborav.
I eto vraga, sjetil se on mene.
-pa Chuck, pa kak si našel broj telefona?
-ma dal mi ga je Dam
-ko?
-Van Dam
-koji?
Cloud Van Dam
-nikad čuo
- ma kak nisi, pa znaš ga
Jean Cloud Van Dam
-aaaaaaa, mašala, dugo ga nisam vidil.
- nego čuj, pak sam sjebal oko, mi možeš poslati, onih
tvojih kapi?
-No frks compa.
Kak je svijet mali, jedna globalna selendra.
Napravil sam ih, doduše malo izmijenjeni recept.
Ne da mi se više zajebavati sa Chilly papričicama, pa kupim gotove.
Dodam još u to malo octa, jedan iscijeđeni limun i gram bunike.
Probal sam, odlične su!
Poučak, a da pri tom nije Pitagorin:
Tak oni nama mažu oči
|