Zbogom, drugovi moji...
Sve do sada sam poput slijepca tvrdila da su drugačiji i bolji, i da im treba dati priliku da stanu na noge. Da poprave što se već popraviti može u zemlji u kojoj ništa nije kako treba.
Pravdala sam njihove bljuvotine da smo socijalna država kad su pričali o obrazovanju kao socijalnoj kategoriji. Namjerno sam zaboravljala činjenicu da dijete moje prijateljice u Švicarskoj dva puta godišnje ide na ljetovanje i na skijanje o trošku kapitalističke države, i da mu mater nikad nije kupila olovku, i da zadaću piše u školi.
Bivala sam gluha kad su serendali o visokom obrazovanju kao o nečemu što financira država. Mučno mi je od tih i inih sranja, jer sam prešućivala ono što znam: ne financira ova država nikoga doli sebe, a pogotovo ne studente, jer njih financira državni proračun u koji svi, o itekako, slijevamo svoju neimaštinu i teško zarađeni dinar. Oni su samo skretničari, pizda im više materina.
Prema tome, nek' meni daju meni u miraz taj državni proračun, da vide kako se sa više sluha i s nimalo iskustva može napraviti ništa od ničega. Navikla sam to živeći u socijalnoj državi a da pritom ne spadam u socijalnu kategoriju. Navikla sam se smijati kad mi je jako teško. Vjerovati u nemoguće.
Ali, ako sada stvarno kupe ovih, skoro previše prometala, moj glas više neće dobiti. I, pretužna sam jer sam im vjerovala otkako imam pravo glasa. Previše su me puta zajebali.
El Prezidente više nema prava na moju naklonost. Nakon kulture kukanja obrisala sam ga iz svoje memorije i iz svog srca. Vjerujem da moj jedan glas ipak nešto vrijedi.
Sad me više nije sramota što mu jedne godine nisam pružila ruku, dok sam ne znajući šta se događa, zalutala na gradski trg. On se odjednom, svečan i lijep, nasmijan i vedar pojavio ispred mene i pružio mi ruku. Ja sam poput djeteta sakrila ruku iza leđa i pobjegla u gomilu. Sad mi više nije žao. Sad znam da ta nepromišljena reakcija ipak ima neko značenje.
Bila sam pretužna kad je ona 'profesorica lingvistike' burgijala na nekom nemuštom jeziku u onoj nemuštoj zgradi predstavljajući sve nas. To što je osramotila sebe, boli me đon, ali to što je osramotila mene, e tu me gadno nagazila… I, kao da to sve nije odveć preteško. Sad još moramo slušati i prenemaganje šefa koji se ispričao kolegici i dragoj prijateljici jer je narod besramno javno ismijava.
O, Bože moj dragi i blagi, siđi pa vidi šta ti stado radi…
Jedino ću glas dati lokalnom gazdi. Još me nije prevario. Još ga nisam stavila na tanak led. Nadam se da će ostati nogama, i zbog sebe i zbog nas.
Ali, ovim fukarama više ne dajem ni svoje srce ni svoj glas. Pa, kako nam bude… Meni barem neće biti žao, i neće me svaki put stezati u grlu kad počnu lupati na tv-u ko' maksim po diviziji. Besramno, bez duše, bez srca i bez imalo razumijevanja da je narod umoran od sranja i preseravanja.
Mene su preveslali puno puta. Više neće. Drugovi moji, voljno ste, bar što se mene tiče.
A, ja ću kopati rukama i nogama da odem iz ove pripizdine, pa ću biti posve mirna kad me neki kapitalizam bude jebao u zdrav mozak. Oni neće biti moji. Ja neću biti njihova. I, neće mi biti teško jesti ta i takva govna. Ovih sam se prejela.
Oznake: Drugovi, politika, izbori
15.03.2013. u 13:45 | 7 Komentara | Print | # | ^