Njegove zjenice činile su se bunarima prepunjenima vodom nakon nemilosrdne kiše. Tamne, neprozirne i prijeteće.

Bile su toliko blizu da je vidio svoj odraz u njima. Iskrivljen kao i lice koje ih nosi.

- Moraš se uozbiljiti. Ne mogu više podnijeti tvoje djetinjaste ispade. Zajebat će te kao što su mene. Za koji sam kurac godinama nosio pušku i ovu uniformu. Za koji kurac. Da svaki dan slušam prigovaranje neke kurve?

Opet je zaboravio da je ta "kurva" odavno bila mrtva. Mame nema.

Njegovi dlanovi su mu obuhvatili obraze i od pritiska je koža poblijedila. Ocrtavali su se obrisi ruku iz kojih se isparavao miris masti. Svaki dan mora provjeriti svoju pušku. Onu veliku. I onda je čisti.

Škljoc.

Škljoc.

Dobro je. I onda ju objesi u hodnik. Nikad se ne zna.

- Misliš da ti ne bih dao sve što mogu? Ali nemam, smeće jedno malo. Kakvi jebeni pokemoni. Što sam ja ikad u životu dobio. Svi ste nezahvalni. Na cesti ćeš umrijeti jel ti jasno. Kao zadnje pseće govno. Baš tako.

Opet su te umorne oči ljute. Opet su ta usta koja se više ne smiju praznila boce.

I opet je bio gladan. Svaki put se tjera do granice iznemoglosti i tek onda zamoli za hranu. Nije bitno što će vikati, što će mu tresti glavu.

Bojao se pogleda.

- Oćeš možda kavijara? Ili lososa. Ne, ne, ne. Napravit ću vam jastoga, vaše jebeno visočanstvo. Bolje bi ti bilo da ideš raditi neki kurac. Ili kradi. Ne mogu te više slušat. Jel ti jasno? Za sve ste vi krivi. Pa zar svaki jebeni dan moram suze ronit kad ti šljagu odvalim. Ne shvaćaš ti ništa. Mi nemamo šanse u ovom jebenom životu. Nemamo šanse. Jel razumiješ?

- Razumijem tata. Pusti me sad, molim te,

tatice.