1000 mora daleko...

Silence louder than before...

„Mi smo, zapravo, odrasli u Lojšteu.“

Znam da je ovo potpuno sumanuta rečenica za početak posta, ali kada ju je Bill izgovorio tokom jednog intervjua nemate predstavu kakva me je jeza podišla. U potpunosti sam zaboravio taj podatak i uopšte barem 5 godina nisam čuo ime tog sela. Ne znam zašto je to toliko uticalo na mene, ali gomila je podataka koje vremenom zaboraviš i samo podsećanje na njih te vrati unazad. Mnogo je nostalgije ovih dana (:
I onda sam seo i ponovo pogledao moj omiljeni snimak ikada. 13-godišnji Bill u „Star Search“ kako peva „It's raining man“ i skakuće kao majmunče i najslađi osmeh na svetu kad završi pesmu (: Pa, onaj njihov magični smeh nakon rečenice „It's my life“. I onda pustim spot „Durch den Monsun“ i smejem se samom sebi kako od reči do reči i dalje znam ako ne baš svaki stih strofa onda barem ceo refren sigurno i to na jeziku koji nemam pojma i koji mi je jedino poznat iz njihovih pesama. I znam da nisam jedini. Ili smo svi uvrnuti ili smo fenomeni, ne znam, ali morao sam ovo podeliti sa vama (:



Posle ovog malog izliva nostalgije osvrnuću se samo na još par interesantnih informacija koje smo dobili iz intervjua, a onda prelazimo na analizu pesme „Invaded“. Za sve vas koji čitate postove ali ne i komentare, treba da vas obavestim o tome da je krajem prošle nedelje bilo mini-glasanje u komentarima o tome koja će pesma biti predmet ovog posta. Ovog puta će u taj izbor biti uključen veći broj vas ( ako to želite ), ali o tome ćemo na kraju posta. Sada se bacamo u kratko rasvetljavanje proteklih 5 godina u životu TH-a, a onda na „Invaded“.



Kao što je svima poznato, momci su odlučili da naprave dužu pauzu u karijeri jer nisu imali o čemu više da pišu i vodili su potpuno besmislene živote po hotelima bez mogućnosti da se provode kao njihovi vršnjaci. Tom je jedno vreme ozbiljno razmatrao ideju da napusti bend. Obećao je Billu da će mu pomoći da snime album zajedno, ali da nađe nekog drugog da ga prati tokom promocije i na turnejama. Nikada nije izgubio želju da stvara muziku, ali da živi život zvezde jeste.



Ipak, Tom se predomislio, ali je sa ostatkom benda doneo odluku da ovoga puta treba da se drže zlatne sredine kako se ne bi prezasitili. Odvojiće dosta vremena za promociju albuma i gostovanja na TV-u i radiju, ali će uvek ostaviti dovoljno slobodnog vremena da se vide sa porodicom i da, uopšte, imaju svoje slobodno vreme da rade šta god požele. Tokom promocije protekla tri albuma su se toliko iscrpljivali i imali toliko gust raspored da je došlo do prezasićenja, a ne žele da se to desi i ovaj put.



Promena u zvuku albuma nije nastala namerno nego se desila kao produkt promene u njihovim životima. Konačno su mogli nesmetano da idu na žurke i da se zabavljaju znajući da ih niko ne gleda i ne snima. Bill se toliko prepustio noćnom životu da je muzika koja se pušta u klubovima postala nešto što ga inspiriše i oslobađa njegov duh. Zbog toga je i ceo album u tom duhu. Nisu želeli da snime tipičan rok album jer je ovaj zvuk ono što im trenutno odgovara i bilo šta drugo ne bi bilo iskreno.
Ne znam šta bih rekao povodom ovoga, a šta već nisam rekao u prošlom postu. Ne postoji osoba koja više voli od mene elektro-pop i pop uopšte, ali takvo nešto nisam očekivao od njih. Inače, ova faza u Billovom životu sa neprekidnim partijanjem me podseća na mene samog od pre par godina kada sam izlazio najmanje 3 puta sedmično. Dešavalo se i da odem na neku žurku svakog dana od ponedeljka do nedelje. U to doba sam bio samo mamuran i pijan. Ništa drugo. Ustvari, lažem. Nikad u životu nisam bio mamuran jer mi se organizam prebrzo regeneriše, ali znate šta sam hteo da kažem. To je bio period života u kom sam patio od neke blaže verzije bipolarnog poremećaja. Na mahove sam bio presretan, a onda jako depresivan. Naravno, bio sam idiotski, glupo zaljubljen. Vraćao sam se kući u 4 ujutru, tek kada do te mere budem iscrpljen da mogu da zaspim, a onda sam se budio u 8 ujutru i išao na fakultet. Ne želim da zvučim kao alkoholičar jer to nisam nikad bio, ali u to vreme sam previše pio jer je to bio jedini način da zaspim. U suprotnom bih bio budan do 5 ujutru i tek kad ugledam kroz prozor svitanje mogao sam da zaspim.
Nemam pojma zašto sam napisao sve ovo... Hvala Bogu iza mene su te dve godine prepune dima, alkohola i in-and-out ljubavi. Vraćam se na Tokio Hotel... (:



Tokom života u Los Anđelesu Bill i Tom su se trudili da niko ne sazna da su njih dvojica pevač i gitarista planetarno popularnog benda. Kako je njihova slava u Americi bila znatno manja stalno su nailazili na gomilu ljudi koja nije imala pojma ko su oni. Ovaj deo jednog intervjua ću vam ostaviti u celosti jer sam se ja valjao od smeha.

Bill: U Los Anđelesu ljudi vam odmah kažu čime se bave i kako su jako uspešni i dobri u tome. Tom i ja nikada to ne radimo i ljudi su nas uvek zbog toga gledali kao čudake. Kada izađem negde bez Toma često lažem. Obično kažem da sam student. Skoro me je neko pitao čime se bavim i ja sam rekao da studiram fotografiju. Taj lik mi je oduševljeno rekao da je i on fotograf. U, jebote! Onda je počeo da me ispituje o omiljenim fotoaparatima koristeći gomilu stručnih termina.“

Tom: „Jesi li mu rekao da je tvoj omiljeni fotoaparat onaj na iPhone-u?“

Bill: „Uvek se pitam koja laž bi bila najuverljivija. U šta bi mi poverovali.“

Tom: „Zato ja uvek kažem da sam češka porno zvezda.“



Ovo me je oduševilo. Ali oduševilo. Tako sam se ismejao. Odavno nisam čuo neku anegdotu iz njihovih života, a ovo mi je bilo preludo. Kako sakriti da pola Evrope piše blogove o tebi i zna šta si nosio na nekoj glupoj dodeli nagrada iz 2008. godine (:
I još jedan deo intervjua ( za neki drugi časopis, ne znam koji ) vam donosim u prevodu jer su se mnogi začudili kada sam rekao da je Bill priznao da je biseksualan. Prvo, ne znam zašto je to bilo kome tema i dalje, mene samo čudi što nije isključivo homoseksualan (: Ali, eto, ostavljam taj deo intervjua i ponavljam da Bill u njemu ništa ne priznaje, ali je očigledno.

Bill: „Stalno se pitam zašto ljudi moraju da razgraniče sve i svemu stave etiketu. Svako može da voli bilo koga i to ne treba da bude bilo čija stvar. Ne morate da budete transparentni sa tim i da govorite svima jer mi ne odlučujemo o tome koga ćemo voleti. Naša srca odlučuju. Jednom će to shvatiti svi i prestaće da prave veliku dramu oko toga da li je neko gej ili strejt. I, ko zna, možda ću se probuditi jednog jutra, izaći iz kuće i pronaći ljubav svog života. Srešći nekoga ko će promeniti sve u šta sam dotad verovao. A do tada mi je i dalje teško da se fokusiram na to kog je neko pola, u šta veruje i slično. Ako mene pitate treba da budete otvoreni za bilo koju vrstu ljubavi. Stereotipi koji postoje u našem društvu su mi oduvek bili dosadni. Kad sam bio mlađi svi su mi govorili da dečaci ne treba da se oblače tako kako se ja oblačim i da se šminkaju. A ne znaju da ljudi treba da rade šta god ih čini da se osećaju bolje i da budu ono što jesu.“

Mudro zboriš, djud (:



Toliko za ovaj post o novostima, a sada prelazimo na najlepši deo posta i ( po mom mišljenju ) albuma „Kings of suburbia“. U pitanju je jedna od najlepših balada u njihovoj karijeri pod imenom „Invaded“.


Original Video - More videos at TinyPic

Pesma je prilično jednostavna i zasniva se na nekoliko otkucaja na dirkama klavira što je čini još posebnijom i lepšom jer su najlepše stvari na svetu jednostavne. Još jedna stvar koja me beskrajno raduje je odsustvo autotjuna. Tu je samo čist, lep Billov glas. Niko kao on ne donosi tako iskreno emociju. U momentu kada sam je prvi put čuo bio sam savršeno nezaljubljen u bilo koga (: Ali već sa prvim stihovima sam se setio one jedne posebne osobe koja će uvek biti deo mog života jer zaista verujem da ako nekoga jednom zaista voliš nikada nećeš završiti sa tim. Znam da ljudi danas olako kažu svakome da ga vole i stupaju u veze, ali ja nisam takav. Nisam neka preterano romantična duša što govori i činjenica da sam samo jednoj osobi u životu rekao da je volim. Ne znam šta je sa mnom i ispovestima u ovom postu, ali nisam trebao da pišem o „Invaded“, ta pesma budi emocije (: Uglavnom, kad sam počeo onda i da završim. Samo dva puta sam u životu zaista voleo nekoga. Danas, kada su obe te ljubavi daleko iza mene, mogu da kažem da su obe bile prave, a znao sam da su prave i nakon 5 minuta nakon što sam ih sreo. Takve stvari znaš i tu vreme ne igra nikakvu ulogu. Ipak, danas kada sam opet savršeno nezaljubljen ( dopada mi se ovaj izraz ) kada čujem prve taktove i stihove pesme „Invaded“ uvek se setim te jedne osobe koju sam voleo. To znači biti „invaded by you“, „invaded by someone“ iliti obuzet nekim. To znači pripadati nekome. Ne bih dalje da širim priču, nije dobro po mene. Uživajte u pesmi...



Jedna noć.
Jedan vrisak.
Jedan eho.
I tišina koja je glasnija nego ikada pre.
Jedna suza umrljana krvlju na podu
i hladan vetar koji dopire kroz razvaljena vrata.

Bill peva isprekidano strofe i time podražava otkucaje svog srca i isprekidano disanje jer nije u stanju da funkcioniše bez osobe koja ga je napustila. Njegova samoća je potpuna i nema sa kim da podeli svoju bol. Čak iako vrisne čuće samo odjek, ali ne i njen odgovor.
„Tišina glasnija nego ikada“ je moj omiljeni stih na albumu. Podseća me na jedno od njihovih najlepših pesama „Hilf mir fliegen“ gde Bill kaže: „Ogluveću od ove tišine“.
Ta tišina je najgora kada vam je potreban neko.
I da, jedan stih koji se nadovezuje na onu moju priču da je za ovakvo osećanje potrebna velika ljubav iz prošlosti je onaj stih koji je odnosi na razvaljena vrata, tj. „broken door“. Bill time uspostavlja vezu sa pesmom „Monsoon“ koja, takođe, počinje besmislenim zurenjem u jedna takva vrata.
„I'm staring at the broken door...“



Ti si tako predivno stvorenje...
Ne odlazi...
Potrebna si mi...

Kratak predah prepun očaja i tihog bola pre nego što njegova osećanja kulminiraju u refrenu i praktično počinje da urla od tuge.



Gotovo je sa svim dobrim i lošim što smo delili...
Gotovo je, ali ja ću uvek biti onaj
koji je sposoban da izgubi još jedno danas u prošlosti
i da izgubi sebe u budućnosti koju smo imali...
Gotovo je, ali ti ćeš uvek ostati deo mene...

O ovome se nema mnogo šta reći osim da je predivno i da je trebalo više ovakvih pesama na albumu. Svaki stih je predivan. Predivan.



Bez života...
Bez ijednog zvuka...
Samo ti i ja
i kraj koji boli kao i prvi put...

Bill nastavlja da se preispituje, ostaje u tom momentu u kom se njihova veza završila i postavlja sebi ukrug ista pitanja. Da li je moglo da prođe i bez toga? Da može da vrati vreme unazad da li bi uradio nešto drugačije?



Vrati se kući...

Očajnički poziv da se vrati tamo gde pripada, tamo gde joj je mesto jer je niko neće voleti kao on.



Gotovo je sa svim tim snovima koje smo sanjali
i sa svim tim rečima koje smo rekli...
Gotovo je, ali ja ću uvek biti onaj
koji je sposoban da izgubi još jedno danas u prošlosti
i da izgubi sebe u budućnosti koju smo imali...
Gotovo je, ali ti ćeš uvek ostati deo mene...



Uf... Možda mi je, na kraju, i drago što nema više ovakvih balada jer ko zna šta biste sve čuli od mene hehe (:
Kako se vama dopada „Invaded“? Kako ste je vi shvatili? Da li i vas podseća na nekog?
Ponavljam, još jednom, najlepše napisana i otpevana pesma na albumu uz „Run, run, run“.



I, za kraj, kao što sam obećao, mini-anketa. Vi birate koja pesma sa novog albuma će biti tema sledećeg posta. Ne zaboravite da napišete u komentarima koju od ove tri pesme želite da analiziramo u sledećem postu.

1. Stormy weather

2. Kings of suburbia

3. Masquerade



To je to. I na kraju završavamo malo nostalgično kao što smo i počeli post. Ovo je genijalna fotka koju je napravio jedan lik sa tumblr-a a koja me je toliko oduševila da sam morao da je postavim na blogu.