Marketing
Silence louder than before...
„Mi smo, zapravo, odrasli u Lojšteu.“
Znam da je ovo potpuno sumanuta rečenica za početak posta, ali kada ju je Bill izgovorio tokom jednog intervjua nemate predstavu kakva me je jeza podišla. U potpunosti sam zaboravio taj podatak i uopšte barem 5 godina nisam čuo ime tog sela. Ne znam zašto je to toliko uticalo na mene, ali gomila je podataka koje vremenom zaboraviš i samo podsećanje na njih te vrati unazad. Mnogo je nostalgije ovih dana (:
I onda sam seo i ponovo pogledao moj omiljeni snimak ikada. 13-godišnji Bill u „Star Search“ kako peva „It's raining man“ i skakuće kao majmunče i najslađi osmeh na svetu kad završi pesmu (: Pa, onaj njihov magični smeh nakon rečenice „It's my life“. I onda pustim spot „Durch den Monsun“ i smejem se samom sebi kako od reči do reči i dalje znam ako ne baš svaki stih strofa onda barem ceo refren sigurno i to na jeziku koji nemam pojma i koji mi je jedino poznat iz njihovih pesama. I znam da nisam jedini. Ili smo svi uvrnuti ili smo fenomeni, ne znam, ali morao sam ovo podeliti sa vama (:
Posle ovog malog izliva nostalgije osvrnuću se samo na još par interesantnih informacija koje smo dobili iz intervjua, a onda prelazimo na analizu pesme „Invaded“. Za sve vas koji čitate postove ali ne i komentare, treba da vas obavestim o tome da je krajem prošle nedelje bilo mini-glasanje u komentarima o tome koja će pesma biti predmet ovog posta. Ovog puta će u taj izbor biti uključen veći broj vas ( ako to želite ), ali o tome ćemo na kraju posta. Sada se bacamo u kratko rasvetljavanje proteklih 5 godina u životu TH-a, a onda na „Invaded“.
Kao što je svima poznato, momci su odlučili da naprave dužu pauzu u karijeri jer nisu imali o čemu više da pišu i vodili su potpuno besmislene živote po hotelima bez mogućnosti da se provode kao njihovi vršnjaci. Tom je jedno vreme ozbiljno razmatrao ideju da napusti bend. Obećao je Billu da će mu pomoći da snime album zajedno, ali da nađe nekog drugog da ga prati tokom promocije i na turnejama. Nikada nije izgubio želju da stvara muziku, ali da živi život zvezde jeste.
Ipak, Tom se predomislio, ali je sa ostatkom benda doneo odluku da ovoga puta treba da se drže zlatne sredine kako se ne bi prezasitili. Odvojiće dosta vremena za promociju albuma i gostovanja na TV-u i radiju, ali će uvek ostaviti dovoljno slobodnog vremena da se vide sa porodicom i da, uopšte, imaju svoje slobodno vreme da rade šta god požele. Tokom promocije protekla tri albuma su se toliko iscrpljivali i imali toliko gust raspored da je došlo do prezasićenja, a ne žele da se to desi i ovaj put.
Promena u zvuku albuma nije nastala namerno nego se desila kao produkt promene u njihovim životima. Konačno su mogli nesmetano da idu na žurke i da se zabavljaju znajući da ih niko ne gleda i ne snima. Bill se toliko prepustio noćnom životu da je muzika koja se pušta u klubovima postala nešto što ga inspiriše i oslobađa njegov duh. Zbog toga je i ceo album u tom duhu. Nisu želeli da snime tipičan rok album jer je ovaj zvuk ono što im trenutno odgovara i bilo šta drugo ne bi bilo iskreno.
Ne znam šta bih rekao povodom ovoga, a šta već nisam rekao u prošlom postu. Ne postoji osoba koja više voli od mene elektro-pop i pop uopšte, ali takvo nešto nisam očekivao od njih. Inače, ova faza u Billovom životu sa neprekidnim partijanjem me podseća na mene samog od pre par godina kada sam izlazio najmanje 3 puta sedmično. Dešavalo se i da odem na neku žurku svakog dana od ponedeljka do nedelje. U to doba sam bio samo mamuran i pijan. Ništa drugo. Ustvari, lažem. Nikad u životu nisam bio mamuran jer mi se organizam prebrzo regeneriše, ali znate šta sam hteo da kažem. To je bio period života u kom sam patio od neke blaže verzije bipolarnog poremećaja. Na mahove sam bio presretan, a onda jako depresivan. Naravno, bio sam idiotski, glupo zaljubljen. Vraćao sam se kući u 4 ujutru, tek kada do te mere budem iscrpljen da mogu da zaspim, a onda sam se budio u 8 ujutru i išao na fakultet. Ne želim da zvučim kao alkoholičar jer to nisam nikad bio, ali u to vreme sam previše pio jer je to bio jedini način da zaspim. U suprotnom bih bio budan do 5 ujutru i tek kad ugledam kroz prozor svitanje mogao sam da zaspim.
Nemam pojma zašto sam napisao sve ovo... Hvala Bogu iza mene su te dve godine prepune dima, alkohola i in-and-out ljubavi. Vraćam se na Tokio Hotel... (:
Tokom života u Los Anđelesu Bill i Tom su se trudili da niko ne sazna da su njih dvojica pevač i gitarista planetarno popularnog benda. Kako je njihova slava u Americi bila znatno manja stalno su nailazili na gomilu ljudi koja nije imala pojma ko su oni. Ovaj deo jednog intervjua ću vam ostaviti u celosti jer sam se ja valjao od smeha.
Bill: U Los Anđelesu ljudi vam odmah kažu čime se bave i kako su jako uspešni i dobri u tome. Tom i ja nikada to ne radimo i ljudi su nas uvek zbog toga gledali kao čudake. Kada izađem negde bez Toma često lažem. Obično kažem da sam student. Skoro me je neko pitao čime se bavim i ja sam rekao da studiram fotografiju. Taj lik mi je oduševljeno rekao da je i on fotograf. U, jebote! Onda je počeo da me ispituje o omiljenim fotoaparatima koristeći gomilu stručnih termina.“
Tom: „Jesi li mu rekao da je tvoj omiljeni fotoaparat onaj na iPhone-u?“
Bill: „Uvek se pitam koja laž bi bila najuverljivija. U šta bi mi poverovali.“
Tom: „Zato ja uvek kažem da sam češka porno zvezda.“
Ovo me je oduševilo. Ali oduševilo. Tako sam se ismejao. Odavno nisam čuo neku anegdotu iz njihovih života, a ovo mi je bilo preludo. Kako sakriti da pola Evrope piše blogove o tebi i zna šta si nosio na nekoj glupoj dodeli nagrada iz 2008. godine (:
I još jedan deo intervjua ( za neki drugi časopis, ne znam koji ) vam donosim u prevodu jer su se mnogi začudili kada sam rekao da je Bill priznao da je biseksualan. Prvo, ne znam zašto je to bilo kome tema i dalje, mene samo čudi što nije isključivo homoseksualan (: Ali, eto, ostavljam taj deo intervjua i ponavljam da Bill u njemu ništa ne priznaje, ali je očigledno.
Bill: „Stalno se pitam zašto ljudi moraju da razgraniče sve i svemu stave etiketu. Svako može da voli bilo koga i to ne treba da bude bilo čija stvar. Ne morate da budete transparentni sa tim i da govorite svima jer mi ne odlučujemo o tome koga ćemo voleti. Naša srca odlučuju. Jednom će to shvatiti svi i prestaće da prave veliku dramu oko toga da li je neko gej ili strejt. I, ko zna, možda ću se probuditi jednog jutra, izaći iz kuće i pronaći ljubav svog života. Srešći nekoga ko će promeniti sve u šta sam dotad verovao. A do tada mi je i dalje teško da se fokusiram na to kog je neko pola, u šta veruje i slično. Ako mene pitate treba da budete otvoreni za bilo koju vrstu ljubavi. Stereotipi koji postoje u našem društvu su mi oduvek bili dosadni. Kad sam bio mlađi svi su mi govorili da dečaci ne treba da se oblače tako kako se ja oblačim i da se šminkaju. A ne znaju da ljudi treba da rade šta god ih čini da se osećaju bolje i da budu ono što jesu.“
Mudro zboriš, djud (:
Toliko za ovaj post o novostima, a sada prelazimo na najlepši deo posta i ( po mom mišljenju ) albuma „Kings of suburbia“. U pitanju je jedna od najlepših balada u njihovoj karijeri pod imenom „Invaded“.