Nemezis
Stavi za kavu, izvadi rakiju i nemoj plakat.
Kažu da je popio kavu i nije mu bilo dobro.
Kažu da je ostala klinka, sedmi razred, bez tate. Još dvije malo veće klinke isto tako, obje udane, jedna u visokom stupnju trudnoće. Kažu da je ostala ona, svima nama malo daleka i čudna, koja ga je voljela. Ostale su same.
Kažu da je bio dobar čovjek. I kažu da je šteta.
Ljudi ko ljudi.
Kažu da je bio veseljak, uvijek nasmijan. Kad se udavala najstarija klinka na pola puta do oltara ju je nagovarao da pobjegnu. Zajebant.
Kažu da je volio pojest i popit. Kažu da je šteta.
Kažu da je bio vrijedan. Kažu da je bio mlad.
Kažu da nije fer. Da nije pravedno. Da je trebao dočekati da postane djed. Pa to je tu, par dana ili tjedana.
Ljudi ko ljudi.
Svašta kažu.
...kažu da je umro iznenada, ti ljudi. Da je tako možda bolje, da se umrijeti ionako mora. Ko da oni znaju, ko da su već umrli, pa imaju pojma o čemu pričaju, iz prve ruke.
Ne slušam. I ne govorim. Pijem kavu, pijem rakiju i ne plačem.
Kimam glavom, brišem obraze. I šutim.
Nemam što reći. Smeta mi što mi govore kakav je bio.
Smeta mi što me gledaju tako kako me gledaju. Smeta mi što mi cijeli život govore da ne plačem, i onda, kad ne plačem, gledaju zašto ne plačem.
Smeta mi što im smeta protokol, iza kojeg se sakriješ, u kojeg se uvučeš, koji te drži na okupu. Da se ne rastreseš po podu. Malo mi smeta. Ne previše. Tek povremeno osjetim...čuđenje. Jer šutim i ne plačem.
Pišem. Evo, pišem. To mogu. Govoriti ne mogu. Ne o tome. Ne sad.
Možda nekad.
Držim se protokola. Četkam kaput, perem pod. Pijem kavu, pijem rakiju. Spremam stvari i biram cipele. Motam kekse u bijeli papir. Dišem duboko, duboko. Kimam glavom. Brišem obraze. Šutim.
Je li već prošlo ili će tek doći? Ono najgore.
Ne znam. Kad bi bar šutjeli, svi oko mene.
Nisam tužna. Nisam. Ne zbog njega. Ne zbog sebe. Meni je bio najbolji na svijetu i znao je to. Nema tu neriješenih računa, nema tu mjesta tuzi.
Ali, boli me. Ali, to je normalno. Kažu.
Kad bi bar šutjeli.
Idem stavit za kavu. I natočit još po rakiju. A možda ću malo i plakat.
Ali ne pred klinkama. One su ipak, još uvijek, klinke. I ne bi bilo dobro da ja ovako velika pred njima plačem. Od toga bi samo bile još tužnije. Ne bih si oprostila da budu tužne još i zbog mene.
Za jednog ateista, ovih dana puno molim.
Kažu, bio je dobar čovjek.
Ne znam kakav je čovjek bio.
Znam da je bio najbolji ujo na svijetu. Ali ne govorim o tome.
Pišem. Za pisanje ne smeta ta gruda boli koja me žulja u grlu.
Proći će. Ostat će male sličice sjećanja i radosti, na prvu nevažni trenutci, sitnice iz života. I zahvalnost. Nekomu, nečemu negdje iznad, oko nas. Uvijek je tako.
Do tada...stavljaš za kavu, natačeš rakiju i ne plačeš. Hrabro i bez tuge. Ne bi on volio da smo tužni zbog njega, znam ja dobro.
Dobro, malo plačeš. Al samo malo. Nemojte reć klinkama.