AnaM nešto novo nešto staro

Stajao je na vidljivom mjestu.
Svatko ga je mogao vidjeti. I gledali su ga. Većina se smešila, vraćao je osmjeh.
Neki su mu se namrštili, sreća nije mogao viditi misli.
Djeca su tapšala kad bi ga videla, plazila mu se ili krivila se. Volio je te vragolane.
Pre neki dan neki starac mu je zapretio štapom, mislio je udaritće ga.
Najviše je volio djevojke, nasmijane, vetropiraste, smešnim pokretima, koketovale bi sa njim. Smejao se sa njima ili tugovao sa nesrećnima.
Neka žena se zagledala u njega ispitivajučki. Gledala ga je , činilo mu se satima, a onda se okrenula kao da joj je neugodno, pa se ponovo zagledala u njega. Imao je utisak da traži nešto što je izgubila.
Nije mogao da joj pomogne, ta ne može joj vratiti to što je izgubila, jer samo je ogledalo. Hteli ili ne, vraća sliku koju vidi, a ne onu koju bi želeli viditi...