AnaM nešto novo nešto staro

Danas sam stajala na stanici čekajući bus. Kiša je rominjala.
Znala sam dobro koja mi je veza idealna, dva ili tri busa, nije važno, stići ću na vreme. Udubljena u misli nisam ni primetila nekog manijaka u kolima. Ono iskustvo od pre dva dana sam zaboravila.
Zaleteo se u baru, poprskao me od glave do pete i odjurio. Lepo mi je kazala prijateljica. Ne gledaj ko ima prednost, nego ko drži volan. Kad vidiš nekog u besnim kolima koji se ceri na pešake, beži... Baš svako danas vozi kola.
Da sam vlast, svima bih oduzela dozvole.
Znam i ja za foru.
Sad po novom zakonu pešaci imaju prednost na pešačkom prelazu i jao si ga onom ko ne propusti pešake.
Uživam u špicu da krenem u šetnju.
Sačekam da se nakupi automobila i kad pomisle da su svi pešaci prešli, ja spustim nogu na kolovoz.
Onda laaaagaaaano krene dva koraka. Oni stoje i samo motori brundaju. Ja ih kao ne gledam, pa napravim još jedan korak. Zastanem, popravim čarapu, pa se onda osvrnem kao gledam da li ima automobila. Kad oni već pomisle da ću preći ulicu, ja se vratim, onda se lupim rukom po čelu, pa krenem ponovo laaagaaano da prelazim ulicu.
Šta li misle ti vozači, nisu osvojili svet ako im je volan u ruci.

Nastaviće se...

Šta ono pišem ??
Ah da...autobuščenje....
Zašto uopšte pišem o tome??? Sigurno zbog onih nemogućih vozača...