Hopsanje u ritmu

već treću noć nisam normalno spavala... noć prije sam bila uzbuđena, a dvije noći kasnije probuđena ujutro i usred noći... već drugi dan se osjećam mamurno kao u ona dobra stara vremena kad sam izlazila na Stross i isplesala se do iznemoglosti, a onda zaspala pred zoru.
da... budio me. htio je znati gdje sam. nije me vidio, nije me ni čuo, a valjda ni namirisao. pokušavao je otpjevati neku ariju, i capicama je dotako vreču i zašuškao.
zanimljivo... skoro pa od prvog trena zna moj zadatak u njegovom životu. sve je shvatio i prije mene. mazili smo se, igrali, a onda kad ga je nešto splašilo skirvao se iza mene. on misli i zna da sam mu ja druga mama. ni trena nije plakao za svojom psećom obitelji. ima neka tajna veza, tajna veza za sve nas...
preslatko... kad smo došli u stan, samo je mene slijedio. spavao je samo ispod ili pored mene. još i danas, 3 dana nakon, me slijedi po kući. za sad mi je to fora, on je ipak još beba! samo ću morati paziti da ga ne razmazim previše.
čudno...dva dana pokušavali smo ga naučiti da piški i kaka u pelene(koje se stave na pod) i nije htio. još je mali i nije cijepljen do kraja, pa ne smije njuškati velike peseke; pa ga nisam puno vodila van.(a to je bila velika greška) naime, čim je dotrčao do travice slijedeći dan, odma je obavio sve što i kako treba. on, je tako naučio mene, da peseki ne piške u pelene u stanu, nego u travicu!
zbunjujuće... malo si mislim što ću i kako dalje s niim. gruntam si što su mi govorili o psima i obavezama, ali nekako se ne bojim. već ćemo mi naći načina.

p.s. već mi zna donijeti lopticu (koji sarkazam )

evo mene napokon u Zagrebu. ovaj put ostajem. bilo je ovo dugo ljeto. prvo malo krstarenja s tatom, pa toplice s mamom, pa jedan otok s Mišekom. i sad sam doma.
još samo par dana dijeli me od dolaska malenog stvora. i vidi vraga, Brmba je pošizila. šizi jer sam dugo bila na moru, šizi jer će doći pas, šizi jer ju posao našizava, šizi jer svoje novce trošim na psa... ja sam ljuta i malo lošije volje, ali zapravo jedva čekam da maleni dođe...
ona samo nalazi što sam loše učinila i to mi spočitava. nije baš normalna u zadnje vrijeme. ja se trudim rukama i nogama da uspijem uskladiti sve u vezi psa, ona me sputava. komplicira sve kaj se zakomplicirati može.
pas je već mogao biti tu. nije, jer je ona možda trebala ići na put. možda nije otišla, radi sebe, a kad ju pitam krivac je pas...
kad sam ju lani i predlani tražila da radim rekla mi je da ću se još naraditi u životu. sada se ljuti kaj još nisam zarađivala. katastrofa....odnos nam je jako loš i to me smeta sad...ma valjda će biti bolje...
hakuna matata!

ne pamtim dan kad je sve počelo. samo znam da to znam otkad znam i za sebe da postojim. obožavam ih! oni su čupavi, dlakavi, lajavi. mali, veliki, žuti , bijeli, smeđi. slinavi, nemogući, poslušni, dobri. jednostavno kad pogledam te okrugle oke i male uške na vrhu glave, ne mogu ih ne voljeti.
MORAM se sagnuti pored svakog šugavog lutalice, jer je to jednostavno jače od mene. MORAM fućnuti onako smiješno ili coktati. MORAM ih maziti i igrati se s njima. MORAM im dopustiti da me poližu kako bi mi dali do znanja da im paše moje društvo. MORALA sam tako i naučiti lajati i cviliti. a valjda me onda i drugi MORAJU okarakterizirati kao ne baš normalnu osobu.
ima neka tajna veza (tajna veza za sve nas) između mene i njih. možda zato što se u njihovom društvu ne osjećam usamljeno. možda zato što tražim vjernog prijatelja. možda ne znam niti ću ikad znati zašto.
samo znam da ih obožavam. dala bih život za njih. kad me onako milo gledaju s podignutim ušima u dijagonali. kad me šnjofkaju. kad se igramo. kad me poslušaju. kad shvate što im želim reći. kad se maze i shvaćaju da ih mazim jer ih volim. kad mašu repom. kad ih nerviram režući na njih ili cvileći. kad mi poderu novu jaknu. kad me zamažu s blatom. ma tko im ne bi odolio.
oduvijek znam da njima pripadam. morala sam učiti, čitati, pisti o njima. vjerujem da ću i zarađivati radeći nešto što se tiče njih. smatram i da je moja životna zadaća da približim ljude psima i pse ljudima.
ali... uvijek je falila ta posljednja puzzla pa da slika bude potpuna. uvijek je falio taj mali detalj da se uključim u aktivnosti koje su vezane uz pse. nikad nisam imala vlastitog psa. nisam mogla biti član Hrv. kinološkog saveza; nisam mogla raditi u KOSSPu; nisam mogla ni biti na izložbama. iako smatram da više znam od nekih kvazivlasnika pasa, ljudima samo teorija ne znači ništa. iako je činjenica da studiram Agronomiju mogla davati nekakvu garanciju, ni to nije bilo dovoljno. nikada se nisam mogla gurati dalje u taj svijet, nikad do SAD!!!
na kalendaru već križam dane kad će stići u moj prvi, moj jedini, moj omiljeni, moj najslađi mali pas. zove se Chinky (zapravo tako ga ja zovem); a u rodovnici će pisati Mercury. on je mali Cavalier spaniel kralja Charlesa, smeđe bijele boje. sad je star mjesec i pol.
vodila sam dugu bitku s Brmbom, no na kraju sam ja pobijedila. sad mislim da i ona već jedva čeka da maleni dođe doma. još ga ni ne poznajem dobro,a već ga obožavam! ima svoju zdjelicu i lajnicu i ogrlicu i šampon i igračke...samo još fali ležaj i zip-vodilica. onda će imati sve.
počinjem vjerovati u to da ako nešto zbilja jako želim da će mi se ostvariti. i vjerujem u The secret; a o tome u nekom sljedećem postu.


grli-grli svima!
grli vas MAXY loptica