Koliko život vrijedi?

Čak i naslovnica blog.hr-a danas počinje sa smrti dotičnog Pukanića. Ali, ne spominju se one male kolateralne žrtve i sve čiji se svijet srušio, a nisu ni blizu doticali život tog dotičnog. Još sam k tome jedna od onih koja jednostvno ne može prihvatiti činjenicu da je njegova smrt išta veća od one onog pretučenog i ubijenog dečka zbog 3 kune i mobitela... Moj je stav da je svačiji život jednako vrijedan.

No odlutah. Da se vratim na slučaj u prvoj rečenici, iz perspektive malog čovjeka koji se mogao slučajno, tj. s totalno drugom namjerom tamo naći, pričam priču:

23.10.2008., 18 h. Vozim se s mužem u autu i pitam : - Oćemo okupit ekipu? Ja sam gladna, pa da se okupimo u restiću?-
On : - Može, ja umirem od gladi, a sve si razmišljam da je možda kasno. Ma nije! Ajmo!-
Zovem frendicu, nazovimo je Lea. Javlja se. - Oćemo na klopu? Ekipijelno?- pitam, a ona odgovara- Ne mogu, sranje, spremam se na prokleti teambuilding, a još nisam ni gotova s poslom. Ma seronje jedne kako se usuđuju uzeti ono što jedva dočekam, taj nestvarno kratki vikend! Bla, bla....
O.K. Zovem drugu, nazovimo je Dora. Javlja se pospano i u poluglasu. - Pa nisi valjda još na poslu? Ajde idemo na klopu! Dosta bilo za danas! - na što će ona: - Samo da dovršim ovo pa ajde... oko 18,30 dodite po mene. A... auto ću ostavit kod ureda. Nema veze za jednu noć. Tu, tu...

I tako sve se dogovorimo, već smo skoro u centru, zvoni mi mob, zove Dora: - E, ljudi, nemojte dolaziti. Nakotilo se posla, a sutra je petak, pa da barem sutra ne radim tak dugo, ostat ću još večeras. A i mama me zvala, došla je sa sestrom u Zgb na predstavu, pa ih želim vidit. Ajd, ne ljutite se.-
- Ma kaj bih se ljutila sam ti idi s mamom. Nije bad! Ajde javi se kad budeš imala vremena drugi tjedan!

Oko 18,30 mužić i ja se parkamo ispred restića i čujemo stravičan prasak. Čvrsto ga stisnem za ruku. Pogledamo se zbunjeno. Nelagoda u prsima. Ulazimo u restić. Zvoni mi mob. Dora je. - Predomislila se! - pomislim. Ali ne... ona panično priča nabacujući riječi ništa ne razumijem: bomba, parkiralište, auti, staklo, mrtvi...
-Molim? Polako, polako, saberi se pa reci.-
- Bila je eksplozija na parkiralištu od ureda. Mamin auto mi je na parkingu. Sve je puno policije. Navodno da su svim autima popucale šajbe. Izgleda da ima i mrtvih! Idem doma, već sam razgovarala s policijom. Oni kažu da se do sutra niš neće znat kaj je s autima. Isuse! Što da radim? Sva se tresem... -
Uspjela sam utještit prijateljicu koliko se dalo. Odmah se otišla naći s mamom i sekom. Dolaziti pred nju nije imalo smisla jer je nastao odmah opći kaos i čep. Sve je nekako prošlo....

A onda je proletilo glavom. Da nas nije odbila, sparkirali bismo se negdje blizu njenog ureda baš u vrijeme eksplozije... Možda bi nam samo popucale šajbe, možda bismo prošli malo ranije, možda nebismo, a možda ... više ne bih pisala ovaj blog, jer me ne bi bilo!

Koliko vam sad vrijedi vaš život?