evo me, tu sam.. 'ko zna po koji put
Dugo me nije bilo, zar ne? Evo živa sam. Tu sam opet u svojoj sobi, za kompom i tipkam. Nemam baš nešto pametno za reći (zar sam ikad i imala?) al svejedno morala sam se javiti. Nekako poput ovisnosti. Ipak pomalo sam se zasitila i pisanja i bloga. Možda jer nemam šta reći. Dešava se puno toga, ali se u posljedenje vrijeme ne osjećam slobodnom podijeliti to sa svima. Iznenadim se kad saznam tko me sve čita. Ma znam nisu to neke bitne stvari, ne krijem neke velike tajne. Ali ipak.. 'Ko zna možda me i mama čita samo o tome mudro šuti 
I tako mislila sam čak da prestanem.. ili možda da otvorim neki drugi blog, neku drugu adresu gdje me neće znati. Ako ćemo iskeno tko to ne zna Darky. Darky je jedna strašno poznata virtuelna osoba, ma šta strašno poznata Darky je Holiwood virtuelnog svijeta. Kao Julia Roberts. Darky svi znaju (i da, Sunce se ne okreće oko Zemlje nego oko Darky 
) Često mi dragi govori da sam narcisodina. (samo zato jer se volim slikat a fakat ružno ispadnem na svim slikama) Mada to ne mora značiti nužno i egocentrična al eto. Dragi moj kaže da on nije kako ja. On toliko ne uživa u tuđim pogledima kao ja, ne voli da je u centru pozornosti i da se sve dešava oko njega. A ja mu kažem "'Ko ti je kriv, ne znaš šta propuštaš" a nit ne zna da kad je sa mnom odmah je u centru pozornosti Danas sam jako skromna ili samo puknuta. 
(zar postoji razlika) i tako.. o čemu sam uopće pričala?? 
Ah da.. i tako nisam ipak mogla ne napisati ništa, ne mogu ja otići od bloga, (a ni blog od mene) od vas blogera.. možda jednom mognem kad više ne bude smisla. I zato, eto vratila sam se..
Edit: Ako niste shvatili šta sam htijela reći sa ovim postom nemojte se sekirati. Ni meni nije ništa jasno sad kad sam ga pročitala. Pravo sam kontradiktorna. Bit će da je do vrućine 
Ne volim se kad sam slaba ni kad popuštam. Ne volim se kad pucam po šavovima, kad dopustim da me slome, unište.. ne volim se, često u zadnje vrijeme.
Ne znam.. nemam riječi. Postala sam nejaka. Ne sviđa mi se to. Ne znam se takvu. Previše sam toga dopustila, da me osvoje, da mi uđu pod kožu. A znala sam. Znala sam da će me s vremenom sitnice lomiti, lagano i ništa pretjerano. Tek toliko da mi moja stara ja može kljucati kako sam slaba, osjetljiva, osjećajna.. da mi može svaki dan nabijati pod nos moju vjeru u ideale, moju želju za bajkom, moju težnju za nekom istinskom srećom o kojoj čitamo u novinama, o pravim prijateljima, iskrenim ljubavima..
Tješi me vratila se moja snaga, moja utjeha, moj savjet, jedino moje za koje mi moje "staro ja" ne može prigovarati. Sutra ću je zagrliti i znat ću da će sve biti u redu. Ona će mi to reći. I vjerovat ću joj.
