utorak, 22.06.2010.
Dok smo se vozili nismo previše komunicirali. Pustila sam ga da vozi u miru. Nakon nekih pola sata vožnje zaustavili smo se pored jedne zgrade. Prvo sam samo sjedila, a on je prelazio rukama po volanu.
-Ok, to je to.-, rekao je napokon i izašao iz auta. Otvorio mi je vrata na drugoj strani i zaključao auto. Bolje sam promotrila zgradu. Nije to bilo ništa moderno, zapravo se gotovo urušavala. Nisam znala što ćemo na ovakvom mjestu. Pogotovo netko kao što je on. Zgrada čak nije niti bila oličena, prozori i vrata su bili drveni, a preko njih navučen najlon. Neko vrijeme sam samo začuđeno buljila u nju.
-Hoćemo ući ili ćeš tu ostati zauvijek?- pogledao me i primio za ruku.
-Ne znam...-, slegnula sam ramenima.
-Ajde.-, pozvao me i povukao za ruku. Polako smo se približavali vratima. Nekako sam se uplašila na ulazu i čini se da sam jače stisnula njegovu ruku. Nasmijao se.
-Daj, ne boj se, nije to ništa strašno.-, obgrlio me i ušli smo unutra. Unutrašnjost je bila još gora nego vanjština. Paučine i prašina posvuda, porazbijano staklo i godinama neprašeni tepisi.
-Tom, hoćeš me sad ubit?- pogledala sam ga.
-Ne!- nasmijao se, -Ne zajebavaj se na taj način jer nije smiješno.-, nasmijao se.
-Tko se zajebava? Ovo je kuća iz horor filmova, bokte!- stisla sam se uz njega.
-Je, šta nije kul?- pogledala sam ga kao da nije normalan.
-S kim se ja družim, da me mama vidi sad...-, odmahnula sam glavom.
-Ne brini, nećemo tu ostati.-, rekao je i povukao me prema stubištu. Počeli smo se uspinjati.
-NEĆEMO SE VALJDA TU?!?!- povisila sam ton, a on se užasno nasmijao pa smo morali stati da dođe do daha od smijeha.
-Daj šuti više. Nevjerojatne gluposti izvaljuješ!- oslanjao se na koljena, -Ajmo se samo popet do vrha!- nasmijao se još jednom i onda smo ponovno krenuli. Penjali smo se stvarno do vrha i završili na krovu peterokatnice.
-Ok, znala sam da si čudan i da imaš čudne fetiše, ali neću se s tobom na krovu zgrade, sorry, ali ne.-, podigla sam obje ruke.
-Dobro, šuti da ti prvo kažem zašto smo tu i što ja tu radim! I prestani više s perverzijama, to je previše i za mene! Čudakinjo!- povukao me za ruku prema nekakvom zidiću.
-Ti bi se jebao u paučini i onda sam ja čudna!- pogledala sam ga.
-NE! OVO MJESTO NEMA NIKAKVE VEZE SA SEKSOM, ŽENO! Smiri se više!- ponovno se zasmijao.
-Dobro, što ne kažeš odmah tako. Ja si razmišljam hoćeš me tu negdje silovat i ubit pa bacit dolje!- nagnula sam se malo preko ruba zgrade.
-A stvarno je visoko.-, rekla sam s jezom.
-Da, je, zato ako ne želiš da te gurnem dolje sjedi tu!- pokazao je prstom na neki zidić. Bez riječi sam sjela.
-Hoćeš me sad saslušati?- sjeo je pored mene i pogledao me. Klimnula sam glavom.
-Dobro. Evo, doveo sam te ovdje jer i sam tu često dolazim. Ovo je moje mjesto za razmišljanje.-, čim je to rekao digla sam se i počela se ispričavati.
-Sorry, e, nisam znala da je to tvoje mjesto. Uostalom, zašt mi to pokazuješ? Pa to je tvoja privatna stvar, čovječe...-, primio me za podlaktice i posjeo natrag na zidić pored sebe.
-Čuj, doveo sam te tu jer... Jer više ne želim razmišljati sam. Želim da ti razmišljaš sa mnom.-, nasmiješio mi se. Naslonila sam glavu na njegovu nadlakticu i zagrlila ga.
-Dobro, ajmo onda razmišljati.-, rekla sam.
-Ok...ajde.-, tiho i nježno je rekao, -Ali to će funkcionirati samo na jedan način. Moraš reći sve što ti je na umu, najiskrenije. Jer si sebi u mislima najiskrenija.-
-Dobro. Sve. I neke gluposti?- pogledala sam ga. Nasmijao se.
-Sve. Hoćemo onda razmišljati?- poljubio me u čelo jer sam u međuvremenu prebacila glavu na njegova prsa.
-Može. Evo, ja ću početi.-, nasmijala sam se i izvalila u njegovo krilo dignuvši noge na zidić. Prstima mi je prošao kroz kosu.
-Jesi znao da je naš vozač leptir?- pitala sam.
-Leptir? Nisam baš mislio da je leptir, ali moram priznat da sam pretpostavljao da ima neku kožnu bolest. Al opet...leptir?-začuđeno je podigao obrve.
-Da...Mislim, kaže da su slični leptirima, samo što njih dodir kao manje ozljeđuje. E, ostale su mu kraste od mog stiska jučer.-, protresla sam kosom kako bi mi se šiške opet poravnale.
-Imaš predivne oči.-, rekao mi je.
-Kakve to veze ima s našim vozačem?- nasmijala sam se.
-Nikakve. Razmišljamo, zar ne? E, pa dok razmišljaš glavom ti prođe puno različitih misli u isto vrijeme, a ova trenutačno prolazi mojom glavom. Imaš-predivne-oči.-, nasmiješio se i ponovno mi prstima prošao kroz kosu.
-Tebi-desno-oko-bježi.-, rekla sam na isti način kao i on.
-Ha?- pogledao me podigavši jednu obrvu.
-Da, bježi ti desno oko. Kad gledaš gore ili dolje.-, ponovila sam.
-Daj, to nema smisla.-, pomilovao me po obrazu.
-Ima, ima.-, pridigla sam se i sjela mu u krilo. Stavio je ruku na moja leđa. Još smo dugo "razmišljali" i govorili jedno drugomu prvo što bi nam palo na pamet. Promijenila sam razne poze. Pod dugo, mislim satima.
-Gle, sunce zalazi!- okrenula sam se prema horizontu.
-Ovo bi kao trebao biti neki romantični trenutak, ha?- pogledao me.
-Ne znam. Trebao bi, ali s obzirom na tebe, vjerojatno neće biti.-, rekla sam.
-Ok, čemu sad to?- okrenuo je očima.
-Pa, još uvijek smo totalno iskreni. Ja mislim da se ti bojiš romantičnih trenutaka. Mislim da se bojiš da će ti se to svidjeti i onda više nećeš biti "opak".-, zadnju sam riječ stavila pod navodnike.
-Ma šta? Ne...-, počeo je.
-Hej, još uvijek razmišljamo, dakle, iskreni smo!- nasmiješila sam se, a on je ponovno okrenuo očima.
-Onda? Upravu sam, jelda?- pogledala sam ga.
-Djelomično.-, slegnuo je ramenima.
-Hoćeš da ti pokažem da se nemaš čega bojati?- ugrizla sam se za donju usnicu.
-Ne znam baš...-, zvučao je stvarno nesigurno. Kleknula sam na zidić pored njega i poljubila ga. Zagrlila sam ga oko vrata. Odmakla sam se i pogledala ga.
-Dobro?- nasmijala sam se. Približio mi se i poljubio me.
-Je.-, približio mi se.
-A sad zatvori oči.-, primila sam ga za lice.
-Ali...obično ih ne zatvaram.-, pobunio se.
-Vjeruj mi. Zatvori oči.-, stavila sam mu ruku na oči.
-Tamara, ništa ne vidim, makni ruku.-, pokušao je maknuti moju ruku s očiju, ali nisam se dala. Poljubila sam ga. Zatim sam maknula ruku s njegovih očiju. Otvorila sam svoje na tren i vidjela da su njegove zatvorene. Htjela sam se odvojiti, ali primio me za vrat. Mislim da je počeo uživati u ovome. Onda se, odjednom, odvojio od mene i nakašljao.
-Khm..oprosti. Bolje da idemo. Već je kasno.-, ustao se i povukao me za ruku.
-Dobro, što ti je?- pogledala sam ga. Nisam se ni pomakla.
-Molim?- okrenuo se prema meni i zastao.
-Zašto se ne možeš opustiti? Skoro NIKAD se ne možeš opustiti kad smo sami. Niti kad smo u blizini drugih. Kao da si neki stroj! Zašto ne možeš uživati?- možda je ovo bilo previše iskrenosti.
-Tamara, svaki dan smo zajedno, zar to nije dovoljno?- e, ovo nije trebao reći!
-Dovoljno? Dovoljno? Ja ne želim da ti nešto radiš sa mnom jer moraš ili zato što osjećaš da imaš nekakvu obvezu prema meni! Želim da se zabavljamo i želim da se opustiš kad si sa mnom!- ustala sam se.
-E, pa to ti ne mogu dati...žao mi je.-, krenuo je stubama.
-Kako to misliš?- potrčala sam za njim.
-Ne mogu se opustiti kad sam s tobom.-, nije se niti okrenuo prema meni.
-Ako ćemo tako i ako ćeš ti uporno hodati linijom manjeg otpora, onda me fino odvezi u hotel. I više ne idem s tobom na nikakva mjesta. Nigdje više ne idem s tobom.-, okrenuo se prema meni.
-Dobro.-, ponovno je počeo silaziti niz stube.
-TOM! To je sve što ćeš reći? DOBRO?- i dalje nisam silazila.
-Da, to je sve što ću reći.-, ponovno se okrenuo prema meni na tren i nastavio silaziti. Pojurila sam za njim.
-Znaš, mi ćemo se gadno posvađat, gospon! I da mi nisi tako okretao leđa!- naglo se okrenuo prema meni pa sam se skoro zabila u njega.
-Daj se smiri, nisam ti ništa napravio.-, rekao je i nastavio se spuštati.
-Jel još uvijek razmišljamo i moramo biti iskreni?- pogledala sam ga tužno.
-Ne razmišljamo više, ali budi iskrena.-, popeo se dvije stube bliže.
-Povrijedio si me. Eto.-, prošla sam pored njega i sišla niz stube.
-Tamara, daj stani. Čekaj me.-, potrčao je za mnom.
-Znaš što? Ja ću pješke do hotela. Vidimo se tamo.-, okrenula sam se na kratko, a zatim izašla van iz zgrade.
-Tamara...jesi sigurna?- primio me za ruku. Kimnula sam glavom i pokunjeno se udaljila od njega. Stavila sam ruke u džepove i počela hodati. Okrenula sam se samo kako bih se uvjerila da je otišao. Nakon toga sam sjela na sred pločnika i izvadila mobitel. Neko vrijeme sam oklijevala, ali na kraju ipak utipkala Svenov broj. Zvonilo je dugo, mislila sam da se ni neće javiti.
-Molim?- čula sam njegov glas i više se nisam mogla suzdržati. Zaridala sam ravno u slušalicu.
-Sven, molim te dođi po mene!- rekla sam i obrisala suze.
-Odmah, mala! Gdje si?- pitao me.
-Ne znam točno. Čekaj tren.-, poklopila sam mobitel u majicu i pogledala oko sebe ne bih li našla neki znak ili nešto slično. Vidjela sam naziv ulice i rekla mu, to jest slovkala mu.
-Dobro, potražit ću u planu grada, Oton i ja dolazimo odmah.-, rekao je.
-Dobro, samo se požurite.-, ponovno sam zajecala.
-Što radiš uopće tamo? Znaš šta? Nema veze, ispričat ćeš mi kad dođemo. Samo se drži.-, poklopio je.
nedjelja, 20.06.2010.
Okrenula sam se prema toj osobi. Stvar je bila u tome što sam slušala glazbu uistinu glasno i stvarno nisam očekivala ovako nešto. Udarila sam glavom o zid iza sebe.
-Au...-, privukla sam koljena sebi i primila se za glavu jednom rukom, a drugom izvadila jednu slušalicu iz uha.
-Jao, sorry, nisam te htio uplašiti!- kleknuo je pored mene i pogledao prema mojoj glavi.
-Ma sve oke, Bill.-, izvadila sam i drugu slušalicu iz uha, -Što je?- pogledala sam ga.
-Jesi jako pukla. U jebote!- uzviknuo je.
-Šta? Jel pukla?- uspaničila sam se.
-Ma neee...pauk ti je iznad glave.-, nasmijala sam se, a on je čvrknuo pauka u grmlje.
-Daj, već sam mislila da mi je pukla glava.-, stavila sam glavu na koljena i nasmijala se još jače.
-Ma kakva glava.-, nasmijao se. Nakon toga smo oboje počeli samo kimati glavo. uvukla se neka čudna tišina.
-Trebao si me?- nasmiješila sam se.
-Da. Nekako si mi čudna cijeli dan. Je li sve u redu?- pitao me obzirno. Okrenula sam očima.
-On te poslao, zar ne? Fakat si mogao malo bolje odglumit.-, nasmijala sam se i naslonila glavu na zid.
-Nije, što ti je.-, pogledao me nekako čudno.
-Daj...Glup si.-, nasmijala sam se.
-Dobro, možda mi je rekao samo da si čudna i ja došao provjerit.-, slegnuo je ramenima.
-A možda ti je rekao gdje sam, što radim, što me trebaš pitati i da mu nakon toga preneseš cijeli razgovor. Koji je točan odgovor?- zabuljila sam se u njega.
-Naravno da je...-, zastao je i pogledao u pod, -Ovo drugo...-, okrenuo je očima.
-Super. Prenesi mu, slobodno, da ne namjeravam razgovarati s njim. Točka. Papa.-, ustala sam se i otišla bez okretanja. Bill je svoje obavio, a ja sam i dalje kao ljuta. UBILA bih da mogu vidjeti Tomovu facu kad ovo čuje. Nasmijala sam se zlobno samoj sebi i istrčkarala iz hotela. Tamo sam naletila na našeg vozača koji je upravo glancao našu limuzinu.
-Dobar dan, Peter.-, pozdravila sam i doskakutala do njega.
-Oh, dobar dan, gospođice.-, nasmiješio se. Pružila sam mu ruku. Nosio je rukavice. Ponovno ih nije svukao kad je prihvatio moju ruku.
-Moram vas pitati nešto, ne znam, malo mi je neugodno, ali opet...-, počela sam i pogledala u njegove oči. Totalno sam zblokirala.
-Zašto ne skidam rukavice?- nasmiješio se toplo i nježno. Sramežljivo sam kimnula glavom. Duboko je udahnuo.
-Mislim, ne morate mi reći ako vam je baš problem...jel.-, slegnula sam ramenima.
-Ma ne, sve je u redu...samo...Teško je objasniti, znate. Evo, pokušat ću. Vidite, postoje ljudi koji...kako da vam kažem...Koje ozlijeđuje dodir nekog drugog tijela. Ja sam jedan od tih. Da ne nosim rukavice, ruke bi mi vjerojatno već osahle. S obzirom da sam vozač, rukujem se sa svima, stalno dodirujem volan, mijenjač i tako dalje.-, rekao je gledajući u ruke.
-Vi...Vi ste leptir.-, pogledala sam ga. Ovo je bio šok.
-Da...Ali ne. Vidite, nisam toliko osjetljiv. No slični smo njima.-, nasmiješio se, -Ali nemojte dopustiti da to promijeni naš odnos ili vaše mišljenje o meni.-, svukao je rukavicu.
-Ne...samo sam iznenađena, to je sve.-, rekla sam i pogledala njegovu ruku.
-Što je to?- pitala sam kad sam vidjela veliko crveno i krastavo područje između palca i kažiprsta.
-To je od vašeg stiska jučer.-, nasmijao se.
-Jao! Nisam znala, oprostite, molim vas!- stavila sam ruku na usta.
-Ma ne brinite ništa, sve je u redu.-, nasmijao se i ponovno navukao rukavicu. Pričali smo još neko vrijeme, a zatim sam otišla natrag u sobu. Veselo sam otključala vrata, a zatim vidjela Tomovu pokvarenu facu. Nestao mi je smiješak s lica. Bila sam tako ljuta na njega i nisam namjeravala ničim pokazati da on ima ikakav utjecaj na mene.
-Vidio sam te.-, rekao je kad sam zatvorila vrata.
-I ja sam tebe vidjela. Nažalost.-, stisla sam oči i sarkastično rekla.
-Oho, napredujemo. Imaš aferu s našim šoferom?!- viknuo je na mene.
-Aferu? AFERU? Konju, imam i djecu s njim!- i ja sam viknula na njega.
-Ne zajebavaj se, ovo je ozbiljno.-, zaprijetio mi je prstom.
-Oprosti, ali ovo nije ozbiljno. Ti moraš naučiti kontrolirati tu svoju ljubomoru.-, pokušala sam proći pored njega, ali uhvatio me za nadlakticu, prilično snažno.
-Što imaš s vozačem?- pitao me kroz zube.
-Prva stvar, pusti me jer se neću suspregnuti, pljunut ću ti u facu!- pustio me nakon par trenutaka, -Druga stvar, NEMAM ništa s vozačem. I odjebi više.-, produžila sam do prozora.
-Da odjebem? Da odjebem? Nitko meni ne govori da odjebem, znaš ti tko sam ja?- prišao mi je s leđa i ponovno me povukao te okrenuo prema sebi.
-Znam, na žalost. Ti si uomraženi gad. Pogledaj se. Vidi što su ti novac i slava učinili. Ponašaš se kao maloumni kreten.-, otresla sam rukom.
-Lijepe uvrede bacaš! Što si onda ti? Kurvo!- pokazao je na mene.
-Znaš šta? Odjebi odavde. ODBIJAM biti u istoj sobi s tobom.-, rekla sam i krenula prema vratima.
-Odbijam i ja biti u istoj s tobom.-, krenuo je zamnom.
-Pa dobro.-, otvorila sam ormar i počela bacati njegove stvari van. Nakon par majica izbacila sam i torbu.
-Evo, da ide brže, ja ću bacati, a ti trpaj.-, sarkastično sam mu se nasmiješila i nastavila bacati njegove stvari van iz ormara.
-U tome smo se uvijek izvrsno slagali.-, rekao je. Nisam sigurna što je učinio sa svojom odjećom. netko nam je pokucao na vrata.
-ŠTA JE?- oboje smo viknuli.
-Sorry, nisam znao da ste toliko nabrijani.-, Gustav, koji je tek ušao u sobu činio se zaprepašten prizorom.
-Šta radite to?- pogledao je u svu odjeću na podu.
-Selimo Toma.-, rekla sam, a zatim se okrenula po sobi i vidjela svoju odjeću na podu.
-Ne, selimo Tamaru.-, nastavio je bacati moje stvari van.
-HEJ!- viknula sam.
-E, ako ti bacaš moje stvari, bacam i ja tvoje.-, prekrižio je ruke na prsima. Pogledala sam ga poluotvorenih usta.
-Vi imate ozbiljne probleme.-, rekao je Gustav i napustio sobu zatvorivši vrata.
-Vidiš? Sad ljudi misle da imamo probleme.-, pokazao je rukom na vrata.
-MI IMAMO probleme!- unijela sam mu se u facu.
-Ne, samo tvoje kurvanje uokolo.-, ošamarila sam ga na ovo.
-Nitko me neće nazivati kurvom, a ti pogotovo.-, prstom sam mu zaprijetila.
-Hoćeš se tuć?- zgrabio me za nadlaktice i praktički bacio na krevet. Tu mi je srce preskočilo par otkucaja. Mislila sam da će me istući. Kleknuo je iznad mene na krevet i poljubio me. Počeo je jezikom masirati moj i uvukao ruke pod moju majicu. Blago sam raširila noge i zastenjala. Primio me za leđa i povukao u sjedeći položaj. Oboje smo sjeli, ali smo se nastavili ljubiti. Sjela sam na njega i lagano ga pogurala prema krevetu. Legao je, a ja sam skinula majicu. Zatim sam ga ponovno poljubila, a on je skinuo svoju majicu. Primio me za stražnjicu i ponovno posjeo na sebe, a ja sam počela rukom prelaziti po njegovom trupu sve dok nisam došla do hlača. Otkopčala sam ih i ponovno legla na njega. Okrenuo nas je i sada je bio na vrhu. Svukao mi je hlače. Ubrzo sam osjetila njegove ruke u gaćicama. Onda mi je došlo iz dupeta u mozak da bismo se trebali krviti, a ne razmjenjivati nikakve nježnosti. Stala sam poguravši ga u prsa. Oboje smo teško disali.
-Što radiš?- pitala sam kad sam došla do daha.
-Pokazujem ti da mi je stalo.-, pogledao me u oči i prošao mi prstima kroz kosu.
-Stalo ti je?- primila sam ga za ramena.
-Stalo mi je.-, nasmiješio se i poljubio me u čelo. Zatim mi se ponovno zagledao u oči. Zatvorio je oči i počeo mi se približavati. I ja sam zatvorila svoje i usnama tražila njegove. Prislonio je svoje na moje i primio me rukama za lice. Zagrlila sam ga oko vrata. Dugo smo se ljubili. Onda se odmaknuo od mene i zakopčao hlače. I ja sam se obukla.
-Ovaj...ako baš hoćeš, ja ću otići, jel. Ne moraš ti. I pomoći ću ti...s odjećom...jel.-, nakašljao se i ustao.
-Ne! Mislim...meni je sasvim okej da ostaneš...Mislim, ako želiš ostati.-, sramežljivo sam se nasmiješila i pogledala u pod.
-Sigurno? Nećeš me šamarat?- nasmijao se. Ustala sam se i prišla mu.
-Neću. Ako ostaneš. Al ako odeš, onda bih mogla.-, nasmijala sam se. Zagrlio me.
-Onda ću ostati.-, ful me stisnuo uz sebe.
-Žao mi je što sam se onako ponašala i što sam pizdila na tebe.-, rekla sam i naslonila glavu na njegova prsa.
-Sve je ok. Ali ne razumijem zašto!- razdvojili smo se i pogledali.
-Zato što...Zato što si pogazio riječ.-, odmakla sam se i približila prozoru.
-Kako to misliš?- vidjela sam u odrazu da se nije pomaknuo.
-Sjećaš se kad smo razgovarali na setu prije par dana i jasno sam ti rekla da se ne vežeš za mene ako me misliš doživljavati kao sve svoje ostale cure i ti si praktički obećao da nećeš? E, pa prekršio si to obećanje nakon samo par dana i ja sam počela razmišljati...znaš...što ako... Što ako ti nisi mislio ozbiljno otpočetka?- počela sam gristi nokat i pogledala prema njemu.
-Hej, odmah se otarasi tog mišljenja.-, prišao mi je i zagrlio s boka.
-Ne znam baš...-, pogledala sam kroz prozor.
-Ja i dalje ne razumijem što sam to učinio da si ti zaključila...Ne razumijem.-, poljubio me u kosu.
-Sjećaš se pitanja o Cometu?- ponovno sam pogledala u njega. Kimnuo je.
-A sjećaš se svog odgovora?- nisam micala pogled. Blago je otvorio usta i smrknuo se. Po njegovoj reakciji mislim da je shvatio zašto sam zapravo bila ljuta. Ili kakva sam već bila.
-Aha...Sad je vrijeme za objašnjavanje, jel?- nasmiješio se.
-A ne znam.-, slegnula sam ramenima.
-Dođi, objasnit ću ti sve. Ali ne tu. Idemo van. Pokazat ću ti nešto.-, rekao je, povukao me za ruku i izveo iz sobe.
srijeda, 09.06.2010.
-Samo preskoči to i čitaj dalje!- rekao je nekako čudno.
-Uhm...dobro, recimo da piše da ja zabijam.-, nasmijala sam se i činilo mi se da ga je to malo opustilo. A onda je uslijedilo još jedno iznenađenje.
-VRTI TAMARU OKO MALOG PRSTA???- ponovno sam se začudila i pogledala ga prezirno.
-Ma to je neka...-, počeo se pravdati.
-ONA MU, u zagradi DOSLOVNO, PADA NA KOLJENA???- ponovno sam ga pogledala.
-Hahahaha, a moraš priznat da je ova bila...-, počeo se smijati, ali kad je vidio da meni nije smiješno odmah je prestao, -...dobra, jel.-, pročistio je grlo i povukao ovratnik majice.
-PONOVNO NJEGOVI STARI TRIKOVI???- i dalje sam čitala članak.
-Daj mi to.-, rekao je i praktički mi istrgnuo novine iz ruke. Otvorio je prozor i kratkim pokretom ruke ih bacio van iz auta.
-Riješeno.-, zatvorio je prozor.
-MOLIM??? To je tebi riješeno??- odmakla sam se najviše što sam mogla. Primio me za ruku.
-Mišiću...-, približio mi se.
-Ništa ti meni nemoj...mišiću...ili šta si već reko.-, otresla sam glavom prekinuvši ga.
-Ali mišu...-, opet je počeo.
-Daj, kuš!- ušutkala sam ga.
-Ok, hoćeš radit drame u miru?- sarkastično je rekao i prekrižio ruke na prsima.
-Da! Želim radit drame, a trebao bi i ti sad kad smo pročitali kakve su ogavne stvari o meni napisali.-, odgovorila sam mu brzo i pogledala ispred sebe. Crno staklo ispred nas se spustilo i napokon smo vidjeli vozača.
-Stići ćemo za par minuta.-, rekla nam je osoba crne kose s crnom kapom na glavi. Pogledao me u retrovizoru. Oči su mu bile tako prodorno plave, a lice prošarano rupicama. Blago se nasmiješio.
-Znaš što još ne razumijem?- govorila sam Tomu, a buljila sam u oči našeg vozača. Naposljetku sam se prenula i okrenula prema njemu. Kimnuo je glavom.
-Tebi je sve ovo zabavno, ti ovo uopće ne smatraš ozbiljnim.-, stisla sam oči, a opet zamjetila kako nas vozač gleda.
-Nije istina, smatram ja ovo ozbiljnim, ali ne ide mi u glavu ZAŠTO ti praviš toliku frku oko toga?- naslonio se.
-Zašto pravim toliku frku? Pa zato što su me toliko ocrnili da bi i tebi trebalo biti neugodno što me uopće poznaješ.-, rekla sam.
-Gospođica ima pravo.-, vozač se uključio.
-Stari, ti si frajer. Na čijoj si ti strani???- Tom ga je pogledao.
-Pusti ga, nema on veze s ovim. Hvala.-, rekla sam.
-Ionako mi se vi više sviđate.-, nasmiješio mi se pogledavši u retrovizor. Tom je okrenuo očima.
-Ok, ajmo sad svi prestat djetinjasti. A ti digni to staklo, E!- Tom je pogledao prema vozačui naglasio ono "E". Naš vozač je podigao staklo i nestao iza svojih čudesnih plavih očiju. Sada smo ponovno vidjeli samo crnu siluetu.
-Jel sad možemo racionalno razgovarat?- podigao je jednu obrvu.
-Hah...pazi ti njega s tom spikom: "Jel možemo sad racionalno razgovarat.", možemo, dragi, zašto ne bismo mogli. JEBEM TI MATER!- auto je baš u tom trenutku stao i ja sam izjurila van. Nisam pričekala čak ni da mi otvore vrata.
-Tamara, čekaj, ne budi glupa!- i on je izašao gurnuvši vozača u stranu.
-Ti si za sve kriv, E!- ponovno ona ista fora sa "E".
-Naravno, okrivi njega.-, išla sam ravno naprijed i gledala samo ravno.
-Tamara, daj stani, jebote, ne možemo doć posvađani.-, rekao je i potrčao za mnom.
-Mi ni nismo zajedno, barem oni ne znaju da jesmo.-, rekla sam okrenuvši se prema njemu.
-Aj smiri se, raspravit ćemo u hotelu.-, rekao je i povukao me za ruku.
-A neću tako, onda ću zaboravit sve što sam ti htjela sad sasut u facu!- pobunila sam se dok me vukao za sobom za lakat. Neću pobjeći nikamo, frajeru!
-Pa to je i ideja.-, nasmijao se i bez pardona me poljubio.
-Sjećaš se onog dijela: "Ovi ne znaju za nas"?- pitala sam unosivši mu se u facu.
-Ne bitan dio.-, otrljao je svoj nos o moj i zatim ponovno prislonio svoje usne na moje.
-Oh, stigli ste, baš mi je...-, netko je počeo govoriti, a onda vidio prizor, -...drago.-, tiho se nakašljala. Tom je samo stavio ruku ispred i mahnuo. Zatim me primio i podigao u zrak. Nasmijala sam se i primila ga za lice. Zatim me spustio i primio za ruku.
-Ok..uhm...ovo niste vidjeli, a sad idemo se upoznat onako kako je to trebalo izgledati.-, rekla sam i naslonila se na njega.
-Može. Ja sam Lara i odvest ću vas do Collien koja će vas intervjuirati.-, rekla nam je, no Tom ju je prekinuo.
-ONA? Ona? A faaak!- okrenuo se za 365 stupnjeva. Potapšala sam ga po leđima i nasmiješila se Lari.
-Sve pet, nema frke. Uhm, može, vodi nas!- nasmijala sam se i povukla Toma za rukav. Krenuli smo unutra i uskoro smo već sjedili na kauču i bivali rešetani Collieninim tupavim, smiješnim i nevjerojatno neodgovorljivim pitanjima. Bruka, u svakom slučaju. Nakon tog intervjua vratili smo se u hotel. Mučilo me jedno pitanje koje nam je postavila. Vozili smo se u autu, a ja sam cijelo vrijeme razmišljala samo o tome.
-Što ti je, malena?- pogledao me i primio za bradu.
-Ništa, što bi mi bilo. I fakat moraš prestat s tim nadimcima.-, nasmijala sam se.
-Kako ništa? Pa vidim te.-, približio mi se i provukao ruku iza mojih leđa.
-Ma...samo razmišljam o onom pitanju...-, nisam dovršila.
-Onom o Cometu?- pitao me.
-Da. Ma bezveze.-, nasmiješila sam se.
-Je.-, odvratio je. Stigli smo pred hotel i on je izašao van, no ja sam ostala sjediti unutra.
-Ideš?- nagnuo se nad vrata.
-Ma...eto me gore za tren.-, rekla sam, a on je napravio neku čudnu facu i zatvorio vrata. Staklo ispred mene se spustilo.
-Trebate nekoga za razgovor?- ponovno sam vidjela one blistave plave oči u retrovizoru. Činilo se da je gledao ravno kroz mene, ravno u moju dušu i mogao vidjeti sve moje osjećaje i sumnje samo jednim svojim božanskim pogledom. Čovječe, lik ima nevjerojatne oči. Efekt je, na žalost, bio obostran. Rupice na njegovom licu i njegove jamice na obrazima pokazivale su da je, iako mlad, proživio svakakva razočaranja. To ga je vjerojatno i činilo toliko čistim i nevjerojatnim. Upravo ta ranjivost. Zahvaljujući njoj mogao je prepoznati i druge ranjive, baš kao što je i sam bio. A sada je vozač jedne upravo takve, ranjive i usamljene, djevojke koja nema s kime podijeliti tu sumnju.
-Godilo bi mi, gospodine.-, blago sam se nasmiješila, a on se okrenuo prema meni.
-Molim vas, Peter.-, nasmiješio se raširivši usne.
-Tamara, drago mi je.-, pružila sam mu ruku i on ju je prihvatio ne svukavši rukavicu. Nisam znala zašto.
-Recite mi, što vas muči?- glas mu je bio tako blag i mio. Poželjela sam ga za vječnog prijatelja.
-Znate, sad kad ste nas odvezli na intervju, bilo je postavljeno jedno pitanje. Glasilo je ovako: "Sad za Comet imate sigurnu pratnju, zar ne? Čuli smo i da će Alternativa nastupati!" Ja sam na to samo kimnula glavom, ali on je rekao: "Ah, čujte, nikad se ne zna."-, tu sam zastala na tren, -Mislim da sam nešto krivo iz toga shvatila.-, stisla sam oči i iskreno mu se povjerila.
-Aha. To je, dakle, problem. A gledajte...-, okrenuo se još više prema meni, -Nikada nećete saznati što je on mislio pod time ako ga ne pitate.-, to je bilo ono što nisam željela čuti, a u njegovim očima vidjela sam da je htio reći nešto drugo, ili možda nešto više, no to vjerojatno smatrao neprikladnim.
-Ali...Ja se bojim da ne želim znati što je on pod time mislio. Bojim se da me...ne zanima. Da nisam toliko zainteresirana za cijelu vezu i da... Da me jednostavno to ne dira.-, osjećala sam se grozno kad sam to rekla, no njegovim licem nije prošla hladna sjena ili njegov topao smiješak dobio novo, mučno značenje. Činilo se kao da je upravo to očekivao čuti.
-Radi se o tome, je li, koliko je vama stalo. Ili koliko dugo ga poznajete. A s obzirom na vašu vezu, mislim da je sasvim u redu da se tako osjećate.-, kimnuo je glavom.
-Kako vi znate našu vezu?- nasmijala sam se.
-Čitam i ja, gospođice draga, tabloide.-, i on se nasmijao, okrenuo naprijed te nestao iza stakla. Zatim je izašao van i meni otvorio vrata. Zahvalila sam, pozdravila se i otišla gore u hotel. Osjećala sam se mnogo bolje nego putem. To je mogla pokvariti samo jedna osoba, a nalazila se u mojoj sobi. Divno. Otvorila sam vrata. Gledao je TV.
-Ti si kao onaj pas...-, počeo je.
-A?- pogledala sam ga.
-Ma znaš, ima cijeli film o njemu! Onaj što pobjegne od kuće, pa se vrati, no! Kak se zove?- zatvorio je oči pokušavavši se sjetiti.
-Uhm...Lessie?- čudno sam ga pogledala.
-Da, upravo on!- nasmijao se i pozvao me rukom na krevet, ali umjesto toga sam otišla u kupaonu umiti se. Ostala sam u kupaonici sve dok nisam čula da se vrata otvaraju i zatvaraju. Zatim sam izašla van.
-Ok, sad mi reci koji se kurac događa.-, prekrižio je ruke na prsima stojeći ravno ispred mene. Mislila sam da je izašao, ali sad ću mu čini se morati sve pojašnjavati!
-Maa...-, produžila sam do kreveta i legla licem na pokrivač.
-Ne jebi. Šta ti je cijelo vrijeme od jebenog intervjua?- činio se vrlo bijesan dok je tako stajao iznad mene, nisam vidjela, ali zamišljala sam da je. Pogledala sam prema prozoru i vidjela njegov odraz.
-Ništa.-, odvratila sam tiho.
-Da, lakše je to reći našem šoferu nego meni, jel tako? Jel u tome problem?- povisivao je ton, -Misliš da sam ja neka budala? Ha? To misliš?- vidjela sam odraz. Izgledao je ljuto, bijesno, zbunjeno... Mješavina loših emocija, u svakom slučaju.
-Ne mislim da si budala, baš suprotno. Čini mi se da sam ja budala.-, ustala sam se i prošla pored njega.
-Tamara, šta bi to trebalo značit. Stani! TAMARA!- zalupila sam vratima, nije me bilo briga. Otišla sam na jednu od terasa, sklupčala se između zida i ograde te nabila muziku do daske. Ne znam zašto, ali baš mi se slušao Versaemerge. Nabila sam si Past Praying For i zatvorila oči. Zatim sam osjetila kako me netko cimnuo za rame...
