Dok smo se vozili nismo previše komunicirali. Pustila sam ga da vozi u miru. Nakon nekih pola sata vožnje zaustavili smo se pored jedne zgrade. Prvo sam samo sjedila, a on je prelazio rukama po volanu.
-Ok, to je to.-, rekao je napokon i izašao iz auta. Otvorio mi je vrata na drugoj strani i zaključao auto. Bolje sam promotrila zgradu. Nije to bilo ništa moderno, zapravo se gotovo urušavala. Nisam znala što ćemo na ovakvom mjestu. Pogotovo netko kao što je on. Zgrada čak nije niti bila oličena, prozori i vrata su bili drveni, a preko njih navučen najlon. Neko vrijeme sam samo začuđeno buljila u nju.
-Hoćemo ući ili ćeš tu ostati zauvijek?- pogledao me i primio za ruku.
-Ne znam...-, slegnula sam ramenima.
-Ajde.-, pozvao me i povukao za ruku. Polako smo se približavali vratima. Nekako sam se uplašila na ulazu i čini se da sam jače stisnula njegovu ruku. Nasmijao se.
-Daj, ne boj se, nije to ništa strašno.-, obgrlio me i ušli smo unutra. Unutrašnjost je bila još gora nego vanjština. Paučine i prašina posvuda, porazbijano staklo i godinama neprašeni tepisi.
-Tom, hoćeš me sad ubit?- pogledala sam ga.
-Ne!- nasmijao se, -Ne zajebavaj se na taj način jer nije smiješno.-, nasmijao se.
-Tko se zajebava? Ovo je kuća iz horor filmova, bokte!- stisla sam se uz njega.
-Je, šta nije kul?- pogledala sam ga kao da nije normalan.
-S kim se ja družim, da me mama vidi sad...-, odmahnula sam glavom.
-Ne brini, nećemo tu ostati.-, rekao je i povukao me prema stubištu. Počeli smo se uspinjati.
-NEĆEMO SE VALJDA TU?!?!- povisila sam ton, a on se užasno nasmijao pa smo morali stati da dođe do daha od smijeha.
-Daj šuti više. Nevjerojatne gluposti izvaljuješ!- oslanjao se na koljena, -Ajmo se samo popet do vrha!- nasmijao se još jednom i onda smo ponovno krenuli. Penjali smo se stvarno do vrha i završili na krovu peterokatnice.
-Ok, znala sam da si čudan i da imaš čudne fetiše, ali neću se s tobom na krovu zgrade, sorry, ali ne.-, podigla sam obje ruke.
-Dobro, šuti da ti prvo kažem zašto smo tu i što ja tu radim! I prestani više s perverzijama, to je previše i za mene! Čudakinjo!- povukao me za ruku prema nekakvom zidiću.
-Ti bi se jebao u paučini i onda sam ja čudna!- pogledala sam ga.
-NE! OVO MJESTO NEMA NIKAKVE VEZE SA SEKSOM, ŽENO! Smiri se više!- ponovno se zasmijao.
-Dobro, što ne kažeš odmah tako. Ja si razmišljam hoćeš me tu negdje silovat i ubit pa bacit dolje!- nagnula sam se malo preko ruba zgrade.
-A stvarno je visoko.-, rekla sam s jezom.
-Da, je, zato ako ne želiš da te gurnem dolje sjedi tu!- pokazao je prstom na neki zidić. Bez riječi sam sjela.
-Hoćeš me sad saslušati?- sjeo je pored mene i pogledao me. Klimnula sam glavom.
-Dobro. Evo, doveo sam te ovdje jer i sam tu često dolazim. Ovo je moje mjesto za razmišljanje.-, čim je to rekao digla sam se i počela se ispričavati.
-Sorry, e, nisam znala da je to tvoje mjesto. Uostalom, zašt mi to pokazuješ? Pa to je tvoja privatna stvar, čovječe...-, primio me za podlaktice i posjeo natrag na zidić pored sebe.
-Čuj, doveo sam te tu jer... Jer više ne želim razmišljati sam. Želim da ti razmišljaš sa mnom.-, nasmiješio mi se. Naslonila sam glavu na njegovu nadlakticu i zagrlila ga.
-Dobro, ajmo onda razmišljati.-, rekla sam.
-Ok...ajde.-, tiho i nježno je rekao, -Ali to će funkcionirati samo na jedan način. Moraš reći sve što ti je na umu, najiskrenije. Jer si sebi u mislima najiskrenija.-
-Dobro. Sve. I neke gluposti?- pogledala sam ga. Nasmijao se.
-Sve. Hoćemo onda razmišljati?- poljubio me u čelo jer sam u međuvremenu prebacila glavu na njegova prsa.
-Može. Evo, ja ću početi.-, nasmijala sam se i izvalila u njegovo krilo dignuvši noge na zidić. Prstima mi je prošao kroz kosu.
-Jesi znao da je naš vozač leptir?- pitala sam.
-Leptir? Nisam baš mislio da je leptir, ali moram priznat da sam pretpostavljao da ima neku kožnu bolest. Al opet...leptir?-začuđeno je podigao obrve.
-Da...Mislim, kaže da su slični leptirima, samo što njih dodir kao manje ozljeđuje. E, ostale su mu kraste od mog stiska jučer.-, protresla sam kosom kako bi mi se šiške opet poravnale.
-Imaš predivne oči.-, rekao mi je.
-Kakve to veze ima s našim vozačem?- nasmijala sam se.
-Nikakve. Razmišljamo, zar ne? E, pa dok razmišljaš glavom ti prođe puno različitih misli u isto vrijeme, a ova trenutačno prolazi mojom glavom. Imaš-predivne-oči.-, nasmiješio se i ponovno mi prstima prošao kroz kosu.
-Tebi-desno-oko-bježi.-, rekla sam na isti način kao i on.
-Ha?- pogledao me podigavši jednu obrvu.
-Da, bježi ti desno oko. Kad gledaš gore ili dolje.-, ponovila sam.
-Daj, to nema smisla.-, pomilovao me po obrazu.
-Ima, ima.-, pridigla sam se i sjela mu u krilo. Stavio je ruku na moja leđa. Još smo dugo "razmišljali" i govorili jedno drugomu prvo što bi nam palo na pamet. Promijenila sam razne poze. Pod dugo, mislim satima.
-Gle, sunce zalazi!- okrenula sam se prema horizontu.
-Ovo bi kao trebao biti neki romantični trenutak, ha?- pogledao me.
-Ne znam. Trebao bi, ali s obzirom na tebe, vjerojatno neće biti.-, rekla sam.
-Ok, čemu sad to?- okrenuo je očima.
-Pa, još uvijek smo totalno iskreni. Ja mislim da se ti bojiš romantičnih trenutaka. Mislim da se bojiš da će ti se to svidjeti i onda više nećeš biti "opak".-, zadnju sam riječ stavila pod navodnike.
-Ma šta? Ne...-, počeo je.
-Hej, još uvijek razmišljamo, dakle, iskreni smo!- nasmiješila sam se, a on je ponovno okrenuo očima.
-Onda? Upravu sam, jelda?- pogledala sam ga.
-Djelomično.-, slegnuo je ramenima.
-Hoćeš da ti pokažem da se nemaš čega bojati?- ugrizla sam se za donju usnicu.
-Ne znam baš...-, zvučao je stvarno nesigurno. Kleknula sam na zidić pored njega i poljubila ga. Zagrlila sam ga oko vrata. Odmakla sam se i pogledala ga.
-Dobro?- nasmijala sam se. Približio mi se i poljubio me.
-Je.-, približio mi se.
-A sad zatvori oči.-, primila sam ga za lice.
-Ali...obično ih ne zatvaram.-, pobunio se.
-Vjeruj mi. Zatvori oči.-, stavila sam mu ruku na oči.
-Tamara, ništa ne vidim, makni ruku.-, pokušao je maknuti moju ruku s očiju, ali nisam se dala. Poljubila sam ga. Zatim sam maknula ruku s njegovih očiju. Otvorila sam svoje na tren i vidjela da su njegove zatvorene. Htjela sam se odvojiti, ali primio me za vrat. Mislim da je počeo uživati u ovome. Onda se, odjednom, odvojio od mene i nakašljao.
-Khm..oprosti. Bolje da idemo. Već je kasno.-, ustao se i povukao me za ruku.
-Dobro, što ti je?- pogledala sam ga. Nisam se ni pomakla.
-Molim?- okrenuo se prema meni i zastao.
-Zašto se ne možeš opustiti? Skoro NIKAD se ne možeš opustiti kad smo sami. Niti kad smo u blizini drugih. Kao da si neki stroj! Zašto ne možeš uživati?- možda je ovo bilo previše iskrenosti.
-Tamara, svaki dan smo zajedno, zar to nije dovoljno?- e, ovo nije trebao reći!
-Dovoljno? Dovoljno? Ja ne želim da ti nešto radiš sa mnom jer moraš ili zato što osjećaš da imaš nekakvu obvezu prema meni! Želim da se zabavljamo i želim da se opustiš kad si sa mnom!- ustala sam se.
-E, pa to ti ne mogu dati...žao mi je.-, krenuo je stubama.
-Kako to misliš?- potrčala sam za njim.
-Ne mogu se opustiti kad sam s tobom.-, nije se niti okrenuo prema meni.
-Ako ćemo tako i ako ćeš ti uporno hodati linijom manjeg otpora, onda me fino odvezi u hotel. I više ne idem s tobom na nikakva mjesta. Nigdje više ne idem s tobom.-, okrenuo se prema meni.
-Dobro.-, ponovno je počeo silaziti niz stube.
-TOM! To je sve što ćeš reći? DOBRO?- i dalje nisam silazila.
-Da, to je sve što ću reći.-, ponovno se okrenuo prema meni na tren i nastavio silaziti. Pojurila sam za njim.
-Znaš, mi ćemo se gadno posvađat, gospon! I da mi nisi tako okretao leđa!- naglo se okrenuo prema meni pa sam se skoro zabila u njega.
-Daj se smiri, nisam ti ništa napravio.-, rekao je i nastavio se spuštati.
-Jel još uvijek razmišljamo i moramo biti iskreni?- pogledala sam ga tužno.
-Ne razmišljamo više, ali budi iskrena.-, popeo se dvije stube bliže.
-Povrijedio si me. Eto.-, prošla sam pored njega i sišla niz stube.
-Tamara, daj stani. Čekaj me.-, potrčao je za mnom.
-Znaš što? Ja ću pješke do hotela. Vidimo se tamo.-, okrenula sam se na kratko, a zatim izašla van iz zgrade.
-Tamara...jesi sigurna?- primio me za ruku. Kimnula sam glavom i pokunjeno se udaljila od njega. Stavila sam ruke u džepove i počela hodati. Okrenula sam se samo kako bih se uvjerila da je otišao. Nakon toga sam sjela na sred pločnika i izvadila mobitel. Neko vrijeme sam oklijevala, ali na kraju ipak utipkala Svenov broj. Zvonilo je dugo, mislila sam da se ni neće javiti.
-Molim?- čula sam njegov glas i više se nisam mogla suzdržati. Zaridala sam ravno u slušalicu.
-Sven, molim te dođi po mene!- rekla sam i obrisala suze.
-Odmah, mala! Gdje si?- pitao me.
-Ne znam točno. Čekaj tren.-, poklopila sam mobitel u majicu i pogledala oko sebe ne bih li našla neki znak ili nešto slično. Vidjela sam naziv ulice i rekla mu, to jest slovkala mu.
-Dobro, potražit ću u planu grada, Oton i ja dolazimo odmah.-, rekao je.
-Dobro, samo se požurite.-, ponovno sam zajecala.
-Što radiš uopće tamo? Znaš šta? Nema veze, ispričat ćeš mi kad dođemo. Samo se drži.-, poklopio je.
Post je objavljen 22.06.2010. u 18:16 sati.