nedjelja, 09.12.2018.
MOGLA SI BITI ŠUMA U MOJIM OČIMA
|
Izbegavao sam dugo
susret sa njom znajući da ima oštar pogled i da biti ubijen irisima zenica nije moja ambicija A noseći masku od blata krio sam se po periferiji njenog vidnog polja i slušao iz daljine njene visoke potpetice Ipak se desilo da se danas ne čuju njeni koraci Gazimo po okvašenoj glini u koloni hodamo planinom visokom dolinom a ja hodam iza nje. Ona je za mene uvek imala izraz lica otvrdle glinene maske a kad je pala na zemlju potok je potekao iz nje Hteo sam staviti ruke na njen stas i povući je sa tla lagano osetiti prihvatanje bez glasa i mogao sam sagoreti čekajući da se ugase iskre ispod njenih veđa a ruke ne bih povukao jer neispunjene tim dodirom bile bi beskorisne i lice ne bih okrenuo ka praznini oko nje dok ne napunim čula njenim mirisom i dahom i vrhom nosa ne oćutim toplinu joj lica i vlagu trepavica. Hrabro izložen njenim plamsajima kose žegao bih od želja i nada poželeo rukama izmodelovati oblik oblačića pare koje kitovi izdišu i njime joj obrisati isprljano lice mogao sam naslikati kuću odmah iza okuke ove bogaze u koju bih se sa njom uselio da snivamo rast borova oko kuće i oko nas kao da imamo beskonačno mnogo vremena lepi i postojani kao šuma Ustala je brzo sama i presekla me pogledom a ja sam joj rekao 'Stara si i dobra kao šuma'. Stojimo naspramno U dubravi, na planini stežu me drvenim prstima hrapave boje stabala oko nje hvataju mi se za dah klizave nijanse trave i iglica Pogodjen u oči udahnuo sam nebo planine toplo od sunca i mirišljavo od borova Kratkovide zenice potoka razlivaju se po stazi mašu trepavicama visoke paprati zagledaju svaki kamen šafrane i ljubičice ali mene ne mogu pronaći U mojem pogledu šibljak čepića i štapića svetlo i boje bi da fokusira. I stojimo naspramno a zemlja nas drži u mestu vuče korenje iz naših stopala i čeka da nas ubiju oči ili ljubice čeka da potonem u zemlju obezglavljen ljubavlju ali čeka uzalud Nije me razumela. Šuma se udaljava iza nas i ne osvrće se na našu golet. |
