mama kao takva

ženski kutak, lol

Ahahaha, kliknuh malopre na one tagove na naslovnici. Prvo na obitelj, pa onda na osobno... I šta videh? Sto pedest i devet hiljada postova objavljenih na svaki minut s nekakvim linkovima za nekakav nakit ili tako nešto. Hihihi, kakva sjajna diverzija!
Mislim, koristi li iko te tagove?
Okej bi mi bilo da postoji mogućnost da sami kreiramo tagove i tako sortiramo vlastite postove. Ja bih recimo volela tag "silly fears". Ili "emotivni striptiz". Ili "baba-devojka". Ili, štajaznam, tag "najdivniji dečak kojeg je svet ikada video" :D


Ivek je bolestan, zapušen mu je nos i jedva zaspi. Sad je već puno bolje nego pre par dana. Zaspi tako što me zagrli i nasloni gašu na moje rame. Taj osećaj kada vas maleno biće jako zagrli i skroz se privije uz vas je PRESAVRŠEN.

I zaspi on večeras tako, veoma brzo, ali sam ga ja još dugo pošto je zaspao držala zagrljenog.
Moj dečkić tako divno miriše. Osećaj da se on oseća sigurno u mojim rukama... uh! :)
I spustim ga u krevetac, završavam neke stvari po kući, one dosadne – skupljanje pa prostiranje veša, psihičko pripremanje za peglanje... utom, probudi se Ivo. Odem kod njega, on plače, zapravo više jeca, uzmem ga, ajmo ponovo u naručje, smiri se, ali svako malo ručicama trlja oči. Pomislim da je nešto ružno sanjao, da ne može da se otrgne od toga, usput me zagolica kad bebe počinju da sanjaju i kako izgledaju njihovi snovi, i čujem...
Šta?
Prokleti komarac!
Zuji ko nenormalan. Oko nas.
Ivek se meškolji, budi se, kenjka. Još mi je u rukama, ne mogu da uhvatim komarca jednom rukom, šizim jer se od celog stana ovaj krvnik naselio baš u Ivovoj sobi. Ununam ga nekako i vidim da sirotić ima ujed na kapku.


Spustim Iva u krevetac i krenem u potragu. Nema ga! Prokletinja se negde sakrila i ne mogu da ga nađem. Pola sata sam zavirivala u svaki kutak, vrtela se, palila svetlo, hodala na prstima, mlatarala rukama po roletni od trske, pomerala igračke i... ništa! Nema ga pa ga nema.
Valjda je izašao iz njegove sobe.


Setih se svoje davnašnje dileme:

da li je bolje da komarci zuje celu noć a ne ujedaju vas ili da vas ujedaju a da su pritom nečujni?



kategorija: dileme kao takve

what a wonderful world

saznadoh pre neki dan da mi je veoma draga poznanica trudna. pa sam joj, skromno i nehvalisavo, poslala link na ovaj blog. hehe, ne, ja uopšte nisam umišljena :))
i tako uzeh malopre da listam ovaj svoj blog... uhvati mene tako ponekad da čitam stvari koje sam napisala... imam još uvek negde dnevnike iz osnovne i srednje škole i ponekad uzmem da ih prelistam, isuse, kako je to smešno. no, čitah blog od početka i shvatih da sam ga počela pre skoro dve godine!!

ponekad mi se čini da sam koliko juče zatrudnela i porodila se. a opet, nekako mi se čini kao da sam oduvek mama. začuđujuće je to. to, kako - preko noći maltene - nešto počne da nas određuje i kako nam se promene prioriteti. i ne samo prioriteti, već sve.
ajd to što me sad plaše druge stvari, što uvek prvo mislim na iva pa na sve ostalo – to je razumljivo. ali nekako čitav svet gledam drugim očima. otkrivam ga zajedno s njim. potpuno je to očaravajuće.

njemu je SVE novo.
SVE ga fascinira.
raduju ga male stvari.
a kad malo bolje razmislim, to uopšte nisu male stvari. mislim, zašto bi gackanje po barici bilo neočaravajuće? ili to što golub odleti kad mu priđeš? ili kad naiđeš na zrno graška u hrani pa mu se silno obraduješ?
dobro, ovo poslednje je DM-u potpuno neshvatljivo, hihi.

rastužim se kad vidim roditelje koji nekud žure i nemaju vremena ili ih smara da s klincem stanu i gledaju vrapce. ili da četvrt sata kamenom crtaju po zemlji. ili da već gube vreme na sličan način. znam da je teško postići sve i pozavršavati sve obaveze, ja prva sam premorena i ponekad mi baš znači kad iva bake ili tetke uzmu na poslepodne. i znam da mnogi nemaju taj luksuz zvan pomoć porodice, ali ipak...
ne, ne osuđujem ih, samo mi je to nekako čudno. kao da nisu svesni da će malci tako brzo postati dovoljno veliki da svet prestane da ih opčinjava. ili kao da im to nije bitno.
možda preterujem, ne znam. nebitno, na kraju krajeva, samo razmišljam.

da ne bude da rentam nepoznate ljude čije životne priče ili trenutni spid apsolutno ne poznajem, povod je to što mene, priznajem, malo brine jesam li ja dovoljno dobra mama. da li ivu posvećujem dovoljno vremena i da li je vreme koje provedemo zajedno kvalitetno utrošeno? hoću li uspeti da ga naučim da bude dobar? koliko to zapravo od mene zavisi? kako da ne postane razmažen i sebičan? i sve tako neke stvari.
a pošto sam ja, kao što ste do sada verovatno i sami primetili, prava štreberka, ako neko ima neki priručnik za roditelje da preporuči, bila bih zahvalna. da ja to prvo teoretski utvrdim, pa da krenem u primenu :)



btw, dobronamerni saveti su takođe dobrodošli. trenutno mene i DM-a najviše interesuje kako da iva odviknemo od toga da nas grize. ne-ne, ljuti izrazi lica, tužne face, objašnjenje ozbiljnim glasom da to mamu/tatu boli i sl, uopšte ne rade. on se na sve to samo smeje.