mama kao takva

Yummy, yummy, yummy, I got love in my tummy

e kad danas ne ostadoh bez malog prsta na nozi, nikad neću. znala sam ja da sam ja prilično nespretna osoba, te da mi nenamerno samopovređivanje nije strano, ali danas ga baš preterah.

izvedoh iva u šetnju, on u kolicima, ja u japankama. a nespretna. painful combination. mislim da sam jedno pet puta na isti način udarila malim prstom leve noge o levi točak. na šetalištu se čulo samo moje joj! ojoj!
sada jedva hodam.
preostaje mi ili da ne oblačim japanke sve dok ivek ne krene na fakultet i pređem na štikle [a ja nemam štikle i opsesivno volim tuce japanki koje imam] ili da vežbam manekenski walk. sa ili bez štikala, nebitno.


ali da pređem na ono glavno....

[ta-ram!]

ivek probao čvrstu hranu!



e sad, to ČVRSTA uzmite sa priličnom rezervom.
dobro, niko ne očekuje da bebeća hrana bude baš čvrsta, ali ovo je bilo prilično tečno. i završilo je i po kolicima i po ivekovim obrazima i pantalonama, a malo i po meni :) sad, postoji mogućnost da ja to nisam zamutila kako treba, ali držala sam se uputstva. koje je, doduše, bilo na nemačkom, a ja nemački ne znam, heh.
šalim se, šalim, bilo je nalepljenog prevoda.

kako god, prvi pravi obrok - ahm, i ovo OBROK uzmite sa rezervom; bile su u pitanju CELE dve kašičice - dobio je juče, a u pitanju su bile pirinčane pahuljice. i sviđaju mu se. meni to izgleda prilično bljutavo, ali on je s radošću smazao. a danas je kukao kad mu nisam dala da pojede sve iz činijice, stadoh posle 4 kašičice. milica proždrljiva
sutra ću mu dati da jede koliko hoće. taman i da naučim koliko mu treba.

znam da sam smešna, ali neverovatno mi je to sve uzbudljivo. to, te papice i hranjenje
počinje avantura otkrivanja novih ukusa i šta mu se sviđa a šta ne. i učenja da koristi kašičicu. i da pije iz šolje. i tako sve nešto slatko i medeno.

jedva čekam da probamo sledeću kašicu, hihi.

tuga

nije u redu.
znam da ne treba da se nerviram zbog tamo nekih znojavih testosteronom nabijenih majmuna i znam da to ne priliči jednoj ženi-majci, ali ja sam večeras beskrajno tužna.
ne toliko zbog toga što nismo mi podigli trofej... ma, lažem... naravno da sam tužna zato što mi nismo podigli trofej.

prokleta prečka i još gora stativa. nije nam se dalo.
anti-sreća.


ali ono što me je potpuno dotuklo su suze terija. kosmička je nepravda što je baš on promašio. i mislim da uopšte nije u redu to što sam se kad je umišljeno govno od ronalda promašilo jedanaesterac radovala kao tinejdžer kad skine mrak a da pritom nije nijednom fulao rupu, e samo da bi se onda teri okliznuo. da je bilo ko drugi bio na njegovom mestu, bilo bi mi lakše. dobro, ne baš BILO KO drugi, recimo da bi me jednako pogodilo da se to dogodilo kolu ili lampardu, ali recimo da je to bio balak, bilo bi manje tužno. ionako ga nikad nisam volela. ili da je drogba to učinio. što nije ni mogao jer je moron jedan neopevani našao da deli očinske šamare, nabijem ga.

a sigurna sam da je chelsea izgubio jer je meni bilo prevruće da utakmicu gledam u lampardovom dresu.

neutešno sam tužna.



kategorija: fudbal NIJE kul :(

chelsea, chelsea, I believe...

moji su u polufinalu pobedili DM-ove.
večeras je finale i po prvi put u istoriji igraju ga moji.
drž'te fige da moji pobede.
moji rulaju.
itd.




kategorija: fudbal je kul

sve što želim moje je

kategorija: nije što je moj, ali PREDIVAN je :)

e, super

ovaj post sam napisala još pre tri dana. nisam ga postovala ne zato što nisam stigla zbog iva ili majčinskih obaveza, već zato što me je moje drugo čedo aka laptop izuzetno zezao. dakle, kometari mogu, izmene u boxovima mogu, ali za postovanje moram prineti žrtvu bogovima interneta u vidu osamnaestogodišnje device. a svi dobro znamo da se danas klinke satiru od... jel'te. pa sam sad sela za DMov računar i evo najzad posta.
btw, nemam pojma u čemu je problem, a kako stvari stoje, ni upućeniji od mene to ne znaju.
buhu.


znam da dugo nisam pisala i znam da mi je prošao blogorođendan a da ga ne obeležih prikladno i svašta sam htela da pišem do sad, ali nisam.
iz vrlo prostog razloga: nije mi se dalo.

selidba se navodno nalazi veoma visoko na lestvici stresa. budući da sam po prirodi nervčik, moja je selidba majka svih selidbenih stresova. ma šta majka – čukunbaba stresova!

da, preselili smo se. s druge strane reke. što je meni kao selidba na drugu planetu. ali se trudim da DM-u to ne govorim jer on ovu stranu reke obožava. da budem iskrena, nije loše ovde. lepo je i zeleno i super je za iveka. samo nije centar ;)
e sad, jeste da smo se zvanično preselili, ali još uvek živimo među kutijama i kesama. ivovu sobu smo – naravno – odmah sredili, opet sam crtkala, ovaj put sci-fi motive, ivo im se beskrajno raduje dok ga presvlačimo. ima par robotića pored "daske" za presvlačenje i svašta im nešto priča
ali je zato ostatak stana još uvek u haosu. unormaljenje se očekuje za desetak dana. zašto? jer majstoru za kupatilo treba jedan milenijum da završi posao za koji je plaćen previše. i to nije zato što majstor radi jednom rukom, već zato što odbija da radi praznicima. praznici podrazumevaju i tzv. crvena slova u kalendaru. ima, doduše, razlog za to: svojevremeno je radio negde za neki praznik, pa se zapalio, imao užasne opekotine i od tada radi samo prikladnim danima. ako se pitate zašto nismo uzeli nekog nesujevernog majstora... well, nijedan neće da radi jedno kupatilo. ili, ako hoće, može to tek za dve nedelje. argh!

otkrivam svakim danom ponešto novo o dragim osobama a što mi se ne sviđa ili me rastužuje. zar je zaista toliko nenormalno očekivati da neko bude bolji sa bebom nego što je bio sa drugim osobama?

mislim, moguće je da preterujem, jer me je ovih dana spucao oh-so-missed PMS.
što sam spoznala tek danas.
mda, dobila sam.
da, prokletu menstruaciju.
posle tačno četrnaest meseci. not that it is something you needed to know.

ja tako ne volim menstruaciju. boli me stomak i loše mi je.
i znate sve one priče o tome kako će posle-nečega-već prestati da boli... najbezočnija laž. nije prestalo da me boli ni posle godinu dana, ni posle gubljenja nevinosti, a vala ni posle porođaja. laž, kažem vam.
a ne smem da pijem ništa protiv bolova osim paracetamola. koji mi ne pomaže, kuku. jedino što mi je bez izuzetka pomagalo je bio brufen ili pak nalivanje rakijom. a probala sam gomilu lekova, što prirodnih i babskih, što onih iz apoteke. i ništa nije pomagalo. utopljavanje stomaka je izazivalo odliv. bilo koji lek do brufena mi je izazivao mučninu. ne sećam se koji sam lekić prvo uzimala, ali ni on nije pomogao. mirno i opušteno ležanje na leđima bi možda pomoglo da sam mogla mirno i opušteno da ležim; obično je to neizvodljivo uz bolove. jednom se izložila na zdrav život i kupila neke specijalne tablete protiv menstrualnih bolova u nekakvoj biljnoj apoteci. majko mila. prvo, tableta je bila neke kaki boje. drugo, kada sam je prelomila da bih je popila – što sam morala jer imam problem sa gutanjem tableta – elem, lomljenje je oslobodilo smrad kakav, sigurna sam, vlada u poslednjem krugu pakla. izrigala se sekund posle.
a onda sam, posle tri godine patnje, otkrila brufen i ljubav je rođena. nešto kasnije, našavši se bez druga u nevolji, od muke se napih. i to pomaže.

ali sada ne smem ni jedno ni drugo. pa patim. i ne mogu ni bebcu da se posvetim kako treba.
a on, izgleda, oseća da ja baš nisam najbolje, pa je i on sav kenjkav. milica mali.

jesam li već rekla da mrzim menstruaciju?