mama kao takva

selfishness?

umesto odgovora na komentare

moram priznati da mi idu na kiki komentari o tome kako treba imati makar dvoje dece jer su jedinci sebični, razmaženi, nemaju obzira prema drugima itd.
ili pak da su introvertni i mal'ne sociopate.
ili da dete ne bude samo, već da ima s kim da se druži.

mislim, kakve su to gluposti?!?

ja sam jedinica.
i nisam sebična. odnosno, jesam, ako je sebičnost što voliš sebi ponekad da ugodiš. i razmažena jesam utoliko što volim kad mi neko ugađa. no, ne volimo li to svi? obzira prema drugim imam možda i previše. i volim da obradujem druge. laprdava sam i druželjubiva. mislim i da sam veoma likeable.
e, ali jedinica sam. dakle, mora biti da sam pure evil.

znam "decu" (pod navodnicima jer nisu više mali) koja su mega razmažena uprkos tome što imaju braću ili sestre. pa, moj brat od tetke je jedno od najrazmaženijih i najsebičnijih stvorenja na svetu. a ima sestru. koja je prilično stidljiva i povučena. a da ne pominjem opšte mesto o svađi među braćom/sestrama oko nasledstva naprimer.
mislim, otkad je imati brata ili sestru garant da neko nije sebičan ili gramziv i da je generalno bolja osoba?
valjda to umnogome zavisi od toga kako ga roditelji vaspitaju. može neko imati i petoro dece a da opet jedno ispadne "naopako". ili da ima samo jedno pa da ono ispadne baš kako treba. štonokažu, jedan kroz jedan.
verujem da sam ja ispala ovako dobro baš zato što sam jedinica. prosto, logično je bilo da budem nesebična i druželjubiva i otvorena kako bih imala s kim da se družim. a i moji su me naučili da neće sve uvek biti po mome, te da ne mogu da očekujem da mi se sve pruži na srebrnom tanjiru. i svojim primerom mi pokazali da su nesebičnost i empatija nešto što je poželjno i dobro.

e, ali kad im propadne "argument" o sebičnim jedincima, onda se meni spočitne da sam sebična i ne razmišljam o dobrobiti deteta. kao, jadno dete, uvek će biti samo i neće imati s kim da se igra.
prvo, ako izuzmemo slučajeve zapostavljenosti, niko ne ostavlja dete samo. pa tako neću ni ja.
drugo, valjda će to dete imati nekakve drugare? s njima može da se druži i u kući i van nje. a i ne vidim ništa sporno u tome da u kući prvenstveno (makar kao manji) provodi vreme sa mnom i DM-om i posvećuje se nečem drugom do igri.
treće, dete koje ima brata ili sestru ima manje prostora (i bukvalno i preneseno) za privatnost. obično se zajednička soba podrazumeva i to do kasno u pubertetu.
i četvrto, ako uzmemo da je razmak između prvog i drugog deteta obično oko 4 godine, o kakvom druženju govorimo? ma, čak i da je manja razlika u godinama, tri recimo. čega dete od 6 godina može da se igra sa detetom od 3 godine? a tek koliko je ta razlika od 3-4 godine velika kad ideš u osnovnu i srednju školu neću ni da govorim.
da se razumemo, ne mislim da deca različitih godina ne mogu da se igraju. mogu. samo što će starije želeti da se druži, ćaska o problemima od životnog značaja za njega (recimo, kako su se ani iz razreda pojavile grudi) i da se igra pre sa svojim vršnjacima nego sa mlađim bratom ili sestrom. naročito u detinjstvu. i naročito ako nisu istog pola. moguće da obratno ne važi (ono, mlađi vole kad su u društvu starijih i to im imponuje).
kako god, pravljenje drugog deteta a da bi prvo imalo s kim da se druži mi ne zvuči kao dobar motiv. pre zvuči kao da se drugo podređuje prvom. a to ne zvuči dobro, ne?

a o tome da treba da imam još jedno dete jer da kao majka jednog jedinog sina imam velike šanse da se pretvorim u grozomornu vešticu kojoj ništa i niko nije dovoljno dobar za zlato mamino, imam da kažem samo jedno veliko PJUK. mislim, ako ću već biti tako naopaka, šta garantuje da neću biti duplo više takva ako imam dva sina? ili da neću biti takva ako pored sina imam i ćerku?
zaboga!

no, da me se ne shvati pogrešno: ne mislim da je imati dvoje, troje, četvoro dece loše. dapače. kod nekih ono the more, the merrier zaista važi :))
ali mislim da su razlozi koji se meni navode za to da treba da rodim još jedno prosto pogrešni.
jedino što mi zvuči kao validan razlog za imanje više od jednog deteta jeste želja da se ima više dece. plain and simple. i to ne da razumem, već u potpunosti podržavam :)
ali ja tu želju trenutno nemam. i smatram da je zato moja odluka da imam samo iva odraz upravo posvećenosti njemu. takorekuć, pure selfishnessless (postoji li uopšte ovo kao reč?) :)

Unconditional

otkad sam se porodila, svi me pitaju a da kad će drugo.
dobro, ne svi, ali gotovo svi. čak i osobe od kojih to nikad ne bih očekivala.

a ja ne bih drugo. mislim, moguće je da ću se za petnaest godina predomisliti i žaliti što se nisam predomislila ranije. mada sumnjam u to. meni je ivo sasvim dovoljan. a i nekako svi jedinci koje znam su super. oni koji imaju brata ili sestru (ili oboje, ili više komada) često nisu okej. pa reko' bolje da ne rizikujemo.

a i ja sam jedinica. i savršena sam.
naravno.


pa sam tako od DM-a za rođenje bebe tražila da mi pokloni - vazektomiju!
zapravo ne meni, već sebi. nije pristao, pih.
a ja sam njemu poklonila super lulu! pa, baš je mogao da mi to učini. a navodno postoje i reverzibilne vazektomije, ako mu je frka zbog gubljenja muškosti.

a sve ovo zbog toga što mi je tetka zamalo našla kondome. ne znam kako vi, ali mene bi bilo stid da mi ih neko nađe. što me užasno nervira. jbt, spucala sam tolike godine u dupe, postala sam i mama, a još uvek me stid zbog toga što posedujem (a sa namerom korišćenja) kondome.

elem, da je DM pristao na vazektomiju, kondomi nam ne bi bili potrebni, pa ih ne bi bilo u stanu, pa tetka ne bi ni mogla da ih nađe, pa me nikako ne bi bilo stid zbog toga.

potpuno je neuviđavan.

mala prodavnica užasa, happy end

moram da priznam da me malo smorilo ovo pisanje o porođaju, pa ću ga zbrzati sad.

dakle, 15. decembar 2007.

kontrakcije su mi počele tokom noći da bi postale učestale ujutru. još uvek čuvam porukicu u mobitelu u kojoj sam zapisivala koliko su česte (6.58, 7.05, 7.14, 7.22, 7.29, 7.34, 7.40, 7.50, 8.01).

javila se sestri, ona pozvala doktorku, doktorka me pregledala, ginekološki, naravno. poslalo me u porodilište. DM je već bio tu. pripremili me za porođaj - čitaj obukli u razrezanu haljinu, odradili sve ono što su mi radili i u četvrtak, pregledali me opet i poslali u tzv. malo porodilište. malo porodilište je odvojena sala koja služi za porođaj uz prisustvo tate. dosta to pristojno izgleda, DM i ja smo se zezali kako podseća na američke filmove. tu sam bila od 10 do nekih pola 4, kada su me odveli u operacionu salu. toliko sam ostala jer su pokušali prirodno da me porode. to nije baš išlo, pa su u 3 odlučili da me vode na carski rez, ja između dve kontrakcije potpisah neku izjavu da pristajem da me operišu (mislim, potpisala bih i da sam đavo himself samo da mi je neko obećao da će se uskoro završiti).
ako se pitate zašto nisam uzela epidural... well, nije bilo do mene. još od četvrtka sam kome god sam stigla govorila ja hoću epidural, je l' vama to treba da kažem?, pa tako i tada. no, anesteziolog je prvo našao da imam puno masnog tkiva na leđima (ha? o_0), pa onda da imam bubuljicu baš na mestu gde treba da me ubode. mislim, kako da ne! i onda je krenuo sa pričom da može on meni da da epidural, ali da postoji opasnost od meningitisa, pa ako hoćemo da rizikujemo... naravno da smo odustali. kasnije smo DM i ja nešto dumali i došli do zaključka da je (pošto je odnedavno epidural besplatan u višegradskoj, prethodno se znalo: 150 eura za anesteziologa i niš te ne boli) verovatno hteo da mu damo neke pare. a nas dvoje oboje smotani. tako da ostadoh bez epidurala. srećom, išla sam na one pripreme, pa sam nekako izdržavala bol.

iveka su izvadili (hihi, ovo zvuči kao insert iz Aliena :lol:) u 16.05. bio je sav izgužvan, kao najslađi šarpei :))

pošto je nestalo struje (!!), lift nije radio (!!!), pa nisu mogli da me odvedu na odeljenje za carske rezove. tako da sam završila u šok sobi sa nekom babom koja je krkljala celu noć i sa dve žene koje su operisale ciste i svađale se sa sestrama. nisam imala ništa od svojih stvari sa sobom jer su mi iste odnesene u apartman (u koji sam želela da odem i to govorila svima). provela najstrašniju (i najdužu) noć u toj šok sobi, prikačena na zilion bočica, gola (jer mi sestre nisu obukle spavaćicu koja mi je stajala složena na grudima, mada me jesu pokrile sa dva ćebeta), u lokvi krvi (jer je sestra zaboravila da mi promeni uložak), znojava (jer je u sobi bilo stopedeset stepeni a sestre nisu htele da otvore prozor ni malo). i što je najstrašnije: nisam videla bebca :(

no, izjutra su me odveli u apartman i doneli mi iveka umotanog k'o kiflicu. priznajem, malo sam se bila rasplakala tad. od sreće.



i to je to. ali, kao i većina žena, i ja imam smešnu priču sa porođaja. here it goes:

kad sam prvi put bila u porodilištu, u četvrtak dakle, pregledao me je neki mlađi i ćelav doktor. posle podne tog dana pričam ja sa DM-om, pita me on: znaš li ti zorana m iz gss-a? rekoh, znam, bili smo zajedno u vašingtonu svojevremeno, na nekom seminaru i super se proveli. čak me je vodio i u gej bar :D
elem, kaže DM kako ga je sreo na stepenicama, pitao ga zoran da li se znaju odnekud, DM rekao da se znaju iz gss-a. pa otkud ti ovde, devojka mi se porađa, pa ja radim ovde, evo ti broj telefona ako nešto zatreba. i još mi kaže DM kako je zoran ćelav. ja se tu oduševim, kažem: pa mene je zoran izgleda pregledao!
čuli se u petak sa njim telefonom, ja ga podsetila da smo bili zajedno u vašingtonu, on se baš obradovao, reče mi da će me najverovatnije on porađati ako kolegijum u ponedeljak odluči da moram na carski rez. ma sve pet.

no, krenu meni taj porođaj u subotu. dođe onaj ćelavi doktor, zoran kako ja verujem, reče mi: o pa mi se znamo.
znamo, znamo :)
od četvrtka.
ma ne, iz vašingtona :)
on ostade malo zbunjen, ali ništa ne komentariše, verovatno misli luda žena. pogleda moj karton, pita me što sam ja ono beše bila tu u četvrtak, ja mu objasnim, sve vreme mu govoreći ti. on meni persira, ja mu rekoh: nemoj da mi persiraš, molim te. okej, prestade čovek da mi persira. odvedoše me u malo porodilište, kaže zoran da će doći uskoro da me pregleda. ja sva presrećna kažem DM-u kako je zoran dežuran i kako će me on porađati i kako je možda bezveze što mu nisam persirala, ipak je on tu na poslu. složi se DM da to nema smisla, te da bi trebalo ubuduće da mu govorim Vi.
posle nekog vremena, dođoše tri lekara u malo porodilište (lekari se, đuro, kreću u trojkama), dve lekarke i zoran.
dobardan, dobardan, kako ste, dobro sam.
vidim ja da me DM čudno gleda. pregleda me jedna od doktorki, neće skoro. odoše lekari, DM se okrete ka meni: sanja, ali ovo NIJE zoran.
kako, molim?!?

dođe sestra, koja se usput javlja na mobitel i izvinjava što ne može duže da priča jer je (and i quote) na biznisu.
izvinite, kako se zove lekar koji me je pregledao?
jakovljević.
[jakovljević? jakovljević?!? pa, zoran se ne preziva tako!]
joj, možete li da mu se izvinite, ja mu sve vreme govorim Ti, pomešala sam ga sa jednim svojim poznanikom.
[kakvo neuverljivo objašnjenje - pomešala ga sa POZNANIKOM, ej! mislim, kakav mi je to poznanik kad ne znam kako izgleda]
ma, nemojte da brinete, on je pozitivac.

prođe neko vreme, dođe opet trojka, ovaj put me jakovljević pregleda.
i sad ja tako raskrečena pokušavam da se izvinim čoveku između mojih nogu.
obraćam se glavi koja povremeno proviri odozdo: ja bih da vam se izvinim, sve vreme vam govorim ti, pomešala sam vas sa jednim svojim poznanikom.
pozitivac odozdo odgovara: ma, nije problem :)

posle, dok sam ležala u apartmanu, obišao me je zoran.
on i jakovljević uopšte ne liče.
osim što su obojica ćelavi.

ova epizoda bi se mogla nazvati: all bold men look the same to pregnant women :)))



btw, milica je prvih dana izgledao kao mali vanzemaljac.