mama kao takva

kanda se gojim nedeljno po pola kilograma. valjda je to okej.

prošlog petka mi je DM-ova tetka rekla da sam se BAŠ ugojila. DM se zacenio od smeha. doduše, posle je i njemu rekla da se i on ugojio, pa sam se onda ja zacenila od smeha.

nekako se čudno gojim. sve mi ide u obraze i podbradak, nešto malo u dupe i nešto sitno u sise. nađoh na netu raspored "novih" kilograma i tamo piše da nešto malo više od kilograma ode u sise. majko mila. procenjujem da sam do sad nabila nekih 100 grama u iste, što bi značilo da će mi se sise povećati još 9 puta ovoliko. kuku. tešim se time da ne umem dobro da procenjujem težinu, te da je mojih 100 grama zapravo pola kilograma, ali me plaši mogućnost da je prvobitna procena ipak bila ona prava. jebote, po pola kilograma u svaku sisu, pa oni nisu normalni! :scared:

ako je slavica dobro izračunala, sad sam u 12 nedelji trudnoće, što će reći završio se treći mesec. da, u trudnoći ne važi normalno merenje, te jedan mesec trudnoće ima tačno 4 nedelje, nemam pojma zašto. takođe, trudnoća se računa od dana poslednje menstruacije. zašto, kako, pojma nemam. od toga se valjda oduzmu dve nedelje i to vam je koliko ste trudni. opet, kako, zašto, i otkud baš dve nedelje, pojma nemam. navodno postoji objašnjenje (na netu, naravno), ali ono ne podrazumeva nikakve strave i užase, pa sam ga preskočila. čitam isključivo stvari od kojih mogu da se izbezumim.

no, da završim priču o prošloj nedelji.

u petak odem na kurs na etf, jedva gledam jer sam spavala svega 3 sata, instruktor gnjavi i davi, ja ne mogu da se skoncentrišem na to što priča, toliko sam umorna da me čak ni ona guščica sa svojim imbecilnim pitanjima ne nervira, mada i dalje merkam onaj monitor ispred sebe i računam najbolji ugao za najviše je povrediti... završi se to mučenje, krenem u poštu da platim struju, vidim gužva je, odlučim da odem u eps da na licu mesta platim, tamo samo par penzionera i ja, milina, završim to, krenem u biro za nezaposlene (ili za zapošljavanje, nikad nisam znala kako se to zapravo zove) da se prijavim ne bih li dobila zdravstvenu knjižicu. btw, mama se ponudila da se raspita šta mi je sve potrebno za to prijavljivanje i gde se tačno nalazi MOJ biro, tj. biro za one sa završenom V bgd gimnazijom (da, da, išla sam u snobovsku gimnaziju and I'm proud of it). i kaže mama da je to u vojvode milenka broj 4. u, super, to mi je relativno blizu kuće, pa će i DM kad ustane tj. kad ga probudim doći da mi pravi društvo. stignem ja do vojvode milenka broj 4, na zgradi piše "zavod za zdravstveno osiguranje".
još jednom: "zavod za zdravstveno osiguranje".
znači, ništa za zapošljavanje ili nezaposlene, nenene, u pitanju je zavod za zdravstveno osiguranje. uđem ja u taj podrum, da proverim, za svaki slučaj, možda se biro ipak tu nalazi, ali ne žele da iko za to zna. naravno, nema biroa. opet, tu je samo zavod za zdravstveno osiguranje. hvata me šiz. zovem mamu da je pitam a da zašto me ne voli i što me šalje tamo gde ne treba i šta da ja sad radim u ovom zavodu, ona pokušava da mi objasni da baš treba tu da budem, ali ne vredi, ja tvrdoglava je ubeđujem da moram prvo da se prijavim na biro i usput se malo izderem na nju. DM nikako da dođe, ja već na ivici nerava, gladna, umorna i skuvana, DM dolazi, pa se i na njega izderem, sirotić. ipak uđem u taj zavod da pitam šta mi je potrebno za zdravstvenu knjižicu i ispostavi se da uopšte ne moram da se prijavljujem na biro, već da samo moram da overim radnu knjižicu u opštini što sam već uradila. mama, izvini. pored radne knjižice, potrebna je i izjava dva svedoka da nemam primanja od 10 tisuća, koliki je minimalac u srbiji, te da živim sama, i potrebno ju je overiti u opštini. nema problema, tetka i teča će garantovati za mene i završiti u zatvoru kad ustanove da to nije tačno. između ostalog, njih sam izabrala zato što se kod njih na opštini ne plaća overa izjave. u pitanju je opština voždovac, ako vas zanima.

posle uspešno izvršenog zadatka broj tri za taj petak (prvi je bio odlazak na kurs, drugi plaćanje računa), DM i ja krećemo u grad da nađemo poklon za njegovu mamu, bio joj je rođendan. DM je smislio da je super da joj kupi sat, ali ne zna baš kakav bi hteo. obilazimo petnaest prodavnica satova, majko mila kakve se sve ogavštine prodaju. noge me razvaljuju, jedva hodam, a DM nikako da se odluči kakav sat bi hteo. na kraju, posle dva sata hodanja, kupujemo neki baš lep sat. no, ne idemo odmah kući. ne, pa zašto bismo? ionako treba da budem fizički aktivna. doduše, pravilno raspoređeno, a ne da kvotu za mesec dana odradim u jednom danu, ali nećemo cepidlačiti. elem, krenemo na dušanovac u servis po DM-ova kola. do servisa od stanice 31 ima 100 kilometara, sunce ubija, u pitanju je 3 sata posle podne, meni se već mre od vrućine, a pomalo i od gladi (da napomenem, DM mi nije kupio omiljen sladoled iz detinjstva - onaj kod moskve - iako je obećao, a ja sam od umora zaboravila da ga podsetim). u servisu rade dva lika, musava od ulja, jedan navija za zvezdu, drugi za partizan, jesuse, kakva skladna radna atmosfera mora da vlada tamo ;) uzmemo kola i najzad krećemo ka DM-u. stižemo taman na rođendanski ručak, koji je bio predobar i preukusan, ali ja nisam mogla da jedem gotovo ništa do supice i barenog povrća. a na stolu đakonije. pakao.
i kosmička nepravda.
utom već dođe vreme da se ide po rezultate. da vas podsetim, rezultati se odnose na krv. krenem sa DM-om, on ode na posao, ja uđem u laboratoriju, dobar dan, dobar dan.
ja došla po rezultate, ime to i to.
aha, sačekajte sekund. MIRJANA! dođi časkom dole.
silazi (obviously) mirjana, sa nekog tavana, verovatno im je tamo laboratorija, pošto je u prizemlju samo ona soba sa iglama, proverava u kompu šta je sve trebalo da mi analiziraju i vraća se nazad na tavan. posle deset minuta silazi i daje mi papir sa rezultatima. ali, juhu, nisu to svi rezultati.
izvinite, nije vam gotov tripl test, doktorka je javila da će malo da kasni, a i tu nam je serviser... nazvaćemo vas čim budu gotovi.
ja polako počinjem da šizim, rezultati su mi potrebni za subotu jutro, jer sam zakazala posetu ginekološkinji, a i taj tripl test je prilično bitan. time se valjda utvrđuje kolika je verovatnoća da bebac bude retardiran ili da mu već nešto fali. objasnim ja mirjani da su meni ti rezultati potrebni iste večeri, te da su mi oni sami rekli da će rezultati biti gotovi upravo tada, tj. u petak naveče (da napomenem, tad je već 6.30 a oni rade samo do 8), sve to uz veliku dozu samokontrole i moram da priznam - izuzetno sam bila ponosna na sebe - uspela sam to sve da izgovorim bez povišenog glasa ali uz maksimalno izražen prezir u istom. kako bilo, vratim se ja kod DM-a, prilično besna, ali radujući se unapred torti koja me tamo čeka. jedem ja tako tortu, najlepšu na svetu, svu od šlaga i kesten-pirea i sa voćem, kad - zvoni mi mobilni. javim se ja, a na telefonu - nu iznenađenja - mirjana.
dobar dan, izvinite, ali nama je serviser restartovao sistem i obrisao čitavu memoriju i mi smo zagubili vaše rezultate, pa ako ste negde u blizini, mogli biste da dođete da vam ponovo izvadimo krv, uradićemo vam test za sutra ujutru, radićemo čitavu noć,...

MOOOLIM?!?!

na stranu to što me apsolutno ne zanima šta im je serviser radio i šta im se događa sa sistemom, ali kako je moguće da odjednom mogu da mi urade rezultate za pola dana a prethodno im je trebalo 4 dana? ta naprasno steknuta brzina analiziranja zaista potpuno uliva poverenje. povrh svega, za taj tripl test je neophodan svež ultrazvuk, star najviše jedan dan (u tom trenutku moj ultrazvuk je star 5 dana), ali mirjana me bezobrazno ubeđuje da to nema veze, da može to i sa UZ starim nedelju dana, ona zna bolje od slavice, mhm. popizditis kompletni. na ivici sam suza od besa, DM je na poslu i nemam kome da se žalim, ja nemoćna, ne znam šta da radim, na kraju zovem slavicu, žena mi ponovo kaže da nikako ne radim test sa tako starim UZ, rezultati mi neće biti korektni, i da dođem kod nje sutradan, uradim ponovo UZ i odem negde da mi ponovo vade krv i urade taj test. zovem onu omraženu laboratoriju, kažem im da hoću nazad svoje pare i da ću doći sutradan po iste.
da skratim, otišla sutradan ujutro kod njih, uzela svoje pare, otišla kod slavice, na kraju se ispostavilo da je ispalo dobro to što mi nisu uradili test, jer da nije trebalo da se radi taj, već dabl test, slavica mi je pogrešno upisala šta treba da mi se analizira. i još, u drugoj laboratoriji u kojoj su mi vadili krv, sve to košta daleko manje, pa smo čak i uštedeli.
savet: ako već radite te testove kod privatnika, nikakako nemojte raditi utvrđivanje krvne grupe kod njih, već otiđite u zavod za transfuziju krvi. kod privatnika to košta 2000 dinara, a šalje se u ZTK i ruku dajem da tamo to košta daleko manje.



težina: ne znam zasigurno, ali ako se trend nastavio, onda oko 60,25 kg :D

mhm, možda i napišem dva posta u jednom danu, ali kada dan bude imao 40 sati, a ja ne budem ili pospana ili u dubokom snu ili pak gladna do padanja u nesvest od gladi.

~~~ . ~~~ . ~~~ . ~~~ . ~~~
napomena:
dugo nisam pisala, a svašta se nešto izdogađalo, a mrzi me da odjednom sve pišem, pa će današnji post u kojem opisujem prethodnu nedelju, koju bih (da kojim slučajem dajem imena proteklim sedmicama) mogla nazvati Nedelja U Kojoj Sam Umalo Ubila Svakog Na Kog Sam Naišla, dakle post će ići u delovima.
da rezimiram: stay tuned, nastavlja se.
~~~ . ~~~ . ~~~ . ~~~ . ~~~

PART ONE

DM mi je, onako, usput, napomenuo da ga samo gadim na ovom svom blogu, te da ispada najgori od svih muškaraca na svetu. pokušala sam da mu objasnim da je sasvim izvesno bolji od, recimo, lukašenka ili ahmedinedžada, ali da sam ja sad trudna i da bih ga pohvalila - mora me se paziti i maziti i ugađati mi i sve tako nešto [mislim, to treba i kad nisam trudna, ali sad imam utemeljenje da zahtevam takvo što]. ruku na srce, DM je zapravo divan i trudi se da se ponaša kao da nisam trenutno nenormalna što je, čini se, potpuno pogrešan pristup. ali, bio mi je presladak u ponedeljak kod slavice na pregledu.



DM je kao otac mog budućeg deteta (ili budući otac mog deteta?) želeo da i on prisustvuje ultrazvuku i vidi potomstvo na ekranu, a ne da mu posle pregleda samo pokažem fotkicu na kojoj se vide samo neke mrlje i prema kojima ne možes imati nikakve emocije, ma koliko da se trudiš. [između ostalog, i zato mi je bešika MORALA biti puna - malo mi previše kinky deluje situacija u kojoj mi slavica ugurava onaj dildo dok DM gleda] enihau, uđem ja u ordinaciju, slavica me pita hoće li i DM da uđe, ja ga pozovem, on onako poluzbunjen-poluradoznao uđe [verujem da je pregled napumpane devojke/žene jedina prilika u kojoj muški - koji nisu ginekolozi, a oni su svi bolesnici - imaju pristup tom women only domenu zvanom ginekološka ordinacija i pregled]. ja ležim na krevetu, slavica mulja onaj gel, monitor je okrenut ka njoj i DM-u koji joj stoji iza leđa, na sigurnoj udaljenosti od dva metra, i očigledno se nešto vidi, jer DM počinje da pravi face. ja se jedva suzdržavam da ne prasnem u smeh, slavica kaže "evo, vide se noge i ruke... vidiš kako se mrda", a DM podiže obrve u čuđenju (makar sam ja tako protumačila taj hard-to-describe izraz lica) i ima neki poluosmeh na licu, ja tu već ne mogu više da izdržim i počinjem da se smejem k'o blesava, slavica me blago opominje da ako se smejem ništa se ne vidi... okreće monitor ka meni i ja vidim sad već beboliku mrlju na monitoru koja ima šapice, slavica tvrdi da su se videli i prstići, ali ja ih nisam videla, i - mrda se! mislim, verovatno se mrdalo zbog mog smejanja i pritiska one pipe za UZ (molim nekog da mi kaže kako se to zove, ne mogu stalno da pišem 'ono čudo za ultrazvuk'), ali nema veze, sigurna sam da je bebac mega napredan i mrda se svojevoljno već sada. kad ispadne iz mene, ima odma' da računa integrale! :D

posle sam izbacila DM-a iz ordinacije da pitam slavicu šta sam već sve smislila da je pitam. naravno, pola pitanja sam zaboravila, zapravo pitala sam je samo smem li da spavam na leđima (jer da tako zaustavljam dovod krvi do bebe, te da mogu dobiti hemoroide) i smem li da sedim u tzv. turskom sedu (da, rečeno mi je da nikako ne smem da sedim raširenih nogu - valjda da mi ne bi ispala beba od nekoliko centimetara). slavica me gledala kao da sam sišla sa neke planine i rekla mi, AGAIN, da mogu da radim sve što mi prija. stvarno više neću da čitam ništa na netu, niti da slušam razne babe iz komšiluka.

slavica mi je još rekla da je vreme za vađenje krvi i kojekakve analize, pa smo DM i ja otišli u utorak da to odradimo. micica se probudio posle svega 4 sata spavanja da bi mi čuvao strah. mrzim, mrzim, mrzim vađenje krvi, izbezumim se i hoću da padnem u nesvest i zaista mi je potrebno da neko ide sa mnom i hvata me kad krenem da padam. i kad će više da izmisle način analize krvne slike pomoću, štajaznam, recimo fotografisanja očiju ili gledanja u šolju umesto ovako inkvizitorskog mučenja iglama od pola metra i vađenja litre i po krvi ili koliko već može da stane u onu jednu epruvetu?
elem, ustali mi u cik zore i zaputili se ka laboratoriji po preporuci DM-ove majke, ja sirota nisam smela ni kafu da popijem, a kamoli da nešto ubacim u kljun, stigosmo tamo, ja pokazah šta sve treba da mi se uradi, teta na šalteru bez ikakvih emocija mi reče da će to zadovoljstvo da nas košta oko 100 jura. kul. otidosmo i do hexolaba, ali oni ne rade neki test koji mi je bio potreban, pa se posle pola sata šetanja po suncu i praznoga stomaka vratismo u prvu laboratoriju, dadosmo tih 100 jura i ja sedoh u stolicu za mučenje. izvadi meni nadrndana sestra 30 litara krvi, reče mi da će mi rezultati biti gotovi tek u petak uveče (nije ni čudo da im treba toliko vremena za analizu kad su mi izvadili toliku količinu krvi) i DM i ja izađosmo napolje. meni nije baš najbolje, DM mi zabrinuto kaže "odoh da ti kupim sok, ti sedi ovde na klupu i ne mrdaj". ja onako ošamućena sedoh na klupu, ode DM, osećam ja da nešto nije u redu, negde - da prostite - u predelu dupeta, i skapiram da me je dragi spustio na klupu natopljenu kišom koja je padala prethodne noći, ali ne mogu da ustanem jer su mi noge nekako pihtijaste. ljubim ga tako zabrinutog za mene. :)

DM je najdraži i najdivnije zbunjeni muškarac na svetu i garant nije normalan kad me voli ovako nenormalnu.



težina: 60 kg

treba da se spremam za odlazak na kontrolu. a malo me mrzi i treba mi još makar jedna veeelika kafa, a kao ne bih smela preterivati sa kofeinom, pa sam onda kao karakter i popijem samo jednu i patim čitav dan.

a moram se i izdepilirati (za svaki slučaj) i ne smem zaboraviti da popijem litru vode pre nego što krenem. možda ne bi bilo loše i da ponesem spisak sa pitanjima za slavicu, mada mi to zvuči pomalo frikiš. a treba da kupim i radnu knjižicu (što nema nikakve veze sa pregledom, ali kad se već podsećam šta sve treba da uradim....)


težina: 59 kg

uspela sam da se ureknem.
svima sam se hvalila kako, jupi, nemam mučninu i krajnje lagodno podnosim ovo drugo stanje, da bih prošle nedelje skoro mrela koliko mi je loše bilo. te me hvatala mučnina - btw, jutarnja mučnina uopšte NIJE jutarnja; to je samo marketinški trik za privoleti žene na trudnoću - jutarnja mučnina vas može napasti BILO KAD tokom dana (posledično, prespavati jutro nije rešenje), te nisam mogla da spavam - nakon što sam pročitala na netu da trudnjače često imaju problema sa nesanicom (da, mudrica sam i skinula sam sebi zabranu sa pregnancy u pretraživaču; wrong, VERY WRONG move), a hvatala me je i kenjkavost...
basically, I felt like CRAP.

mučeni DM nije znao šta ga je snašlo. doduše, on je kriv za sve. njega, zaboga, uopšte ne zanima kako fetus IliKakoSeVećZoveOvoUMomStomaku sada izgleda i kakve sve testove treba da uradim i uopšte ne traži informacije na netu. pa onda moram ja. i onda se izbezumim. a i da nije njega, ne bih bila trudna. neka pati! :muwahaha:

jedini zajeb je što me potpuno izignoriše kad shvati da sam kenjkava 'nako, bez ikakvog posebnog razloga, pa mi kaže: a, pa okej, isplači se onda, verovatno će ti biti bolje, i vrati se onome što je do tad radio.
grmnj. pa gde je tu saosećanje i busting his balls da me oraspoloži? plus, našao je za shodno da mi tokom ručka napomene kako je našao na netu da u prva tri meseca uopšte ne treba jesti više nego pre zatrudnjivanja.
ma, zakuni se! a to što ja umirem od gladi sat i po posle svakog obroka, nema veze, a?!
posle se vadio da nije on to rekao zato što misli da jedem previše, već eto SAMO da mi prosledi informaciju. mhm, a ja sam anđelina žoli. (istini za volju, mislim da mi je to o umiranju u hrani rekao u nadi da će njemu ostati više mesa. ha, sucker!)

da zaključim: DM je do sada na netu našao (čitaj: tražio) preporučljive poze i podatke koje potvrđuju da se prežderavam.
=>
svi muškarci su svinje! bezosećajne.
qed


[hejtanje over]

zaključila sam i da me još nije spucao majčinski instinkt, a negde se plašim da me ni neće. na onaj kurs na koji idem, ide još 15 žena, od kojih su gotovo sve mlađe od mene, ali zato imaju decu. pa je jedna na prvom času, predstavljajući se, rekla da ima sina koji puni godinu dana tog dana, i ostale žene su se sve raspilavile, a jedino je instruktoru i meni prva (i jedina, usudiću se reći) misao bila woohoo, sutra imamo kolače!
srećom, ja sam to samo pomislila, a on je to i rekao. no, njemu se oprašta, on je muškarac, mene bi ova verovatno sa zemljom složila da sam to izgovorila.
btw, sutradan nije donela kolače. kučka.

a ima i jedno siroto devojče koje me užasno nervira i koje sedi ispred mene i uvek se nešto javlja da pita, a pita sve neke gluposti koje bi trebalo da pokažu kako ona to sve razume i zna puno više od toga što trenutno učimo (mislim, koji moj si se uopšte prijavljivala na kurs, ako to već znaš?), a na kraju se ispostavi da ona to baš i ne zna, ali je eto čitala negde o tome (mislim, bravo, pa ti umeš da čitaš)... uhvatila sam sebe kako pravim face svaki put kad se javi da nešto pita i kako smišljam koji je najbolji ugao guranja monitora napred ne bi li je što više povredio.

ali, super mi je taj kurs. zabavan je i zanimljiv i, naravno, ja sam najbolja od svih ženetina i jedva čekam da krenemo da pravimo kablove i povezujemo rutere. that's gonna be fun :D pogotovo ako se uzme u obzir da ja u životu nisam koristila klješta osim za zakucavanje u slučajevima kad nisam mogla da nađem čekić.

trudnjača i ruteri, mmmmm :)


u ponedeljak idem na kontrolu, juče je pljuštala kiša.
težina: nemam pojma, DM nema vagu. ali se osećam kao da imam stotinu kilograma. bljak.

danas mi je jedna devojka ustupila svoje mesto u tramvaju! :o

jeste da sam sugestivno huktala i izbacivala stomak u prvi plan, a ona me je sumnjičavo gledala čitavu jednu stanicu, ali na kraju me je pitala "oćeš da sedneš?"

ima sad da se vozam prevozom onoliko. i da teram druge da ustaju. hihi.

kada pomislim na sam porođaj, izbezumim se. napadne me iskonski strah od bola i poželim da taj porođaj nekako preskočim. ono, budem trudna koliko treba i onda samo više nisam trudna i nunam bebu. i, ako može, da beba od samog početka, da ne kažem dolaska na svet, spava noću i plače minimalno.

stvarno ne znam tačno kom mudrom umu je palo na pamet da ženskoj čeljadi u porodici priča horor priče iz porodilišta. te ostale makaze u stomaku nakon carskog reza (u manje strašnim slučajevima u pitanju je samo gaza koja ostaje u stomaku), te rascepila se karlica prilikom prolaska bebinih ramena kroz izvor života, te boli nenormalno, a babice i doktori sadistički govore ajd' ne prenemaži se, te agonija traje satima... kao što rekoh - HOROR.
pa ja sad, surprisingly, malo imam strah od tog porođaja.
no, postoji nekakva injekcija protivu bolova a i smislila sam da je jako dobro da DM prisustvuje mom mučenju. i da podseti doktora da izvadi gazu iz stomaka ili da utuče prisutnu sestru ako ne saoseća sa mnom. prosto, da bude tu za svaki slučaj. da me drži za ruku. da imam na koga da urlam ako zatreba.

e, ali - paz'te sad - da bi ponosni otac prisustvovao tom miracle of life događaju, mora da se isprsi za [ta-ram!] ... 15 hiljada dinara!!! da da, cijena prava sitnica. do pre neki dan je to zadovoljstvo koštalo 7 tisuća, ali načelnik porodilišta misli da buduće očeve treba OBESHRABRITI u suludoj nameri da prisustvuju porođaju, te da stoga treba podići cenu. nabijem ga tako patrijarhalnog na dildo za vaginalni ultrazvuk. da dodam, epidural (što je ona lokalna anestezija za trudnjače) sad košta 10 tisuća (do pre par dana je koštala 4.500).
dakle, da me ne bi bolelo i da bi DM bio pored mene, mi treba da damo 25 000 dinara. štoćereći, nešto više od 300 jura. kul. pa za te pare sam mogla da ugradim nove sise. a možda i da kupim bebu.

kakva država, pjuk.


težina: ne znam kako, ali jutros je bila 58.5 kg. jupi?
ali mi je zato izašla nova bubuljica na bradi. sad izgledam kao debela tinejdžerka koja ne vodi računa o svom tenu.
struk ne pominjem više.

našla sam pantalone za trudnice. podesive. pa ću moći da ih nosim i sa stomakom do zuba. zapravo, neću moći jer se stomak do zuba očekuje u novembru, a pantalone su letnje, ali teoretski bih mogla da ih nosim i tad.
ušla ja tako u radnju 'za trudnice i punije dame' pretencioznog naziva butik odeće (bolje da su to nazvali skladište džakova), jedva se naterah da to uradim again, i - bilivitornot - nađoh pristojne pantalone. za svega 1800 dindži. super. pomislim, možda imaju još neke, pa da izaberem, pitam ja tetu imate još neke pantalone, tako, za mene... kaže ona, ozarenog lica 'imam, imam, kako da nemam' i izvadi neke pantalone boje...hm, šta li je takve boje... neka glupa bež boja, materijal svilenkast i presijava se, sa štraftom po sredini nogavica, ma fuj. iako nemam mučninu, pomislih kako ću se tu izrigati istog trenutka, ali se suzdržah, te samo rekoh 'erm, ja bih nešto mladalačko', na šta će teta zbunjeno 'pa ovo je mladalačko' (ha?!? 0_o mladalačko za koga? metuzalema?) vidim ja da imamo terminološki nesporazum, rekoh 'ooookej, a imate li nešto sportsko?'. odlučno (i prezrivo, rekla bih) NE. u je, izvin'te.

ali dobro, sad imam makar jedne pantalone i, još važnije, odakle da vadim kroj. uh, kako lažem. ispravka: TETKA ima odakle da mi vadi kroj za pantalone. što je i učinila. i sašila mi još jedne pantalone. sa kojima nije baš sve u redu. kakobihrekla, nisu dobro sašivene. ili kroj ne valja. naime, široke su mi. i spadaju. i guče mi se pozadi, pa izgleda kao da imam spakovane jabuke u kesi na dupetu. kjut, a?

juče razmišljam šta da obučem za koncert i pomislim na nove pantalone, ali jabuke na bulji krajnje ogavno izgledaju. no, odlučim ja da me neće takva SITNICA sprečiti da obučem ono što sam naumila, ne zvala se ja sanja. pa sam onda, mudra i snalažljiva ja, obukla gaće preko pantalona.
da, dobro ste pročitali.
obukla sam GAĆE.
PREKO pantalona.
oh yeah, i had a cunning plan.

ako niste znali, takav outfit se zove superman-look.
jeb'ga, bilo je ili supermen ili pantalone na V. a pomalo me sramota da idem raskopčana. plus, imala sam haljinicu preko pantalona, da ne kažem gaća, pa se je sveukupni dojam bio relativno okej. samo sam morala da pazim da se ne saginjem. ha, to bi bio spektakularan prizor - gospoja, izvin'te, al' ispadoše vam gaće! :D


kategorija: šta vam sve može pasti na pamet dok ste trudni



težina: 59 kg
[neću više ni da pominjem struk. stomak se već vidi]

prijavila sam se pre dvadesetak dana na konkurs za neki kurs iz računarskih mreža. i prvo prošla u uži krug, pa saznala da sam trudna, pa otišla na test iz engleskog pa me tada i intervjuisalo. i izabralo me.
kurs je super i izuzetno koristan i beskrajno sam radosna što sam uspela iz prve da prođem na nekom konkursu.
i počinje sutra.
jupi.

međutim!
možda, MOŽDA, je malo nezgodno to što kurs traje do mal'ne kraja decembra, a ja bi trebalo da se porodim početkom istog. verovatno nije ni previše obećavajuće to što su u prijavi pitali jesmo li udate i imamo li decu. a i rečeno mi na razgovoru da očekuju da se baš posvetim tom kursu - ja sam uredno klimoglavila i zaista nameravam da se kursu maksimalno posvetim, dokle god to budem mogla. i nadam se da će me pustiti da završni test polažem pre nego što rodim. ili pak nakon porođaja. u svakom slučaju, itekako nameravam da kurs završim. ali neću moći da idem na predavanja na samom kraju.

pa sad ne znam da li da krijem stomak i pustim ih da misle da sam malo punija ili pak da im kažem... nekako mi se čini da ne bi bili blagonakloni prema trudnim ženama na kursu. tako da ću najverovatnije nositi šatorska krila na predavanja kako ne bi provalili da se neprestano gojim.

bah.
malo me sad to smara.

pa ne mogu da verujem.
do pre par nedelja, dok još nisam znala da sam blažena (), mogla sam da uđem u svaki svoj odevni predmet. nedelju dana po saznanju - forget it. ništa ne mogu da zakopčam, a ako i mogu, onda me steže, što me izluđuje. obišla par prodavnica 'za trudnice i punije dame'... majko mila, pa ti ljudi nisu normalni. oni očigledno smatraju da trudne ostaju samo babe i žene koje se lože na odeću za sredovečne iz '80-tih. pa nijedna selfrespecting žena ne bi TO navukla na sebe, bez obzira koliko debela ili trudna bila. malo je falilo da teti u prodavnici kažem 'znate li vi da je biološki nemoguće da baba od 70 godina ostane trudna?'
i tako u 3 takve prodavnice. strašno.
istina, postoje fancy-schmency prodavnice za buduće mame u kojima nijedan komad odeće nije ispod 3 tisuće dinara. lažem, tunike su 2000. super.
preskočila sam ih.

i sad nemam šta da obučem.
nosim pantalone na V izrez [plastičan opis: dugme i rajsferšlus ne mogu da se zakopčaju, stvarajući oblik slova V ispod pupka. kul, a?] i jedinu haljinu koja me ne steže a u kojoj se neću smrznuti [treba li da napomenem da su čarape out of question?].
jedva čekam leto.

mama i tetka su mi par puta napomenule kako su se one tokom svoje trudnoće ugojile svega 7-8 kilograma, što sam ja prvi put kad su mi to rekle shvatila kao da mi u porodici imamo genetsku predispoziciju da se NE gojimo tokom drugog stanja. ha, da li mogu da budem naivnija?
zapravo, to su mi rekle jer smatraju da previše jedem. pa su htele da mi skrenu pažnju na to. pred ručak. i tako više puta. pa me grize savest kad sam gladna i kad bih pojela omanje krdo prasića i jato pilića i koju tonu krastavaca sa mileramom i majonezom i za kraj bih pola frižidera sladoleda. možda malo preterujem, ali zaista sam često baš baš gladna. a i DM-ova mama stalno pravi neke đakonije koje su preukusne i ima ih dovoljno za oveću četu, a namenjene su samo meni. i svaki put kad prinesem nešto ustima, skoro pa da čujem mamu i tetku: "ne jedi toliko, ne jedi TOLIKO!" užas.

i još - saznala sam da kada ste trudni, ten vam se ili potpuno sjebe ili bude savršen. naravno, mene je zapalo potpuno sjebavanje. ju-fucking-hu. sad izgledam kao hodajući bilbord za teenage pregnancy.

i napale su me promene raspoloženja. a čini mi se da je malo rano za to. kao i za ovoliki stomak. ako se ovako nastavi, u 7 mesecu neću moći da prođem kroz vrata - što od stomaka, što zbog toga jer sam indisponirana, pa mi se ne da.

a sise da ne pominjem... nisu mi eksplodirale u četvrtak, ali me zato užasno bole i neprekidno rastu. pretvoriću se u reklamu za uvećanje grudi. ili u sise iz vudi alenovog filma. kad samo pomislim da sam u nekom trenutku svog života želela malo veće sise, luđakinja.
be careful what you wish for.



težina: za ne verovati, ali još uvek 58,5 kg. in your face, mom!
struk: ne, još uvek nisam počela da merim. možda je vreme da izbacim ovu stavku...

pre nego što sam otišla kod ginekološkinje, mama mi je, onako raznežena, rekla "jao, kako bi bilo divno da nosiš dvojke".
m? dvojke?! DIVNO?!?
luda žena.

onda sam sela za komp i ukucala 'pregnancy eating' da pronađem kako ja to sada treba da se hranim. što mi je otvorilo zilion stranica na kojima sam spoznala da je trebalo da počnem da pijem tablete folne kiseline još pre nego što sam zatrudnela jer da će mi u suprotnom beba imati rupu u kičmi. panika. pa sam našla još neke sajtove na kojima sam spoznala da je možda u pitanju vanmaterična trudnoća. panika opet. pa da mogu da pobacim zbog godina otprilike ako kinem. panika na kvadrat.

srećom pa sam odmah sutradan otišla na pregled.

uđem ja kod slavice:
dobar dan.
dobar dan.
ja sam možda trudna.
lezi na krevet, sad ćemo da uradimo ultrazvuk.


i tako ja legnem kod slavice u ordinaciji, ona uzme ono za ultrazvuk i taman da nacedi onaj gel, seti se žena da pita da li mi je puna bešika.
damn!
ne, nije mi puna bešika, onako sluđena sam zaboravila na taj detalj.
pa dobro, nije problem, uradićemo vaginalni ultrazvuk. spusti pantalone i gaćice do kolena i lezi.
(u sebi) neeeeeeeeeeeee!
okej, spustim ja to do kolena, legnem, umirem od stida jer ne da nemam brasilian frizuru, već imam amazonsku prašumu dole i utom vidim da slavica uzima neki dildo, stavlja kondom preko njega i maže neki lubrikant. khm? stid je istog momenta nestao, a ja se izbezumih.
'bemmumiša, šta će sa tim dildom?
no, nema se vremena ni za paničenje, slavica mi već prilazi. shvatam šta znači vaginalni ultrazvuk i pokušavam da raširim noge što više, ne bi li aparat ušao što lakše. ali hoćeš, sutra malo. gaće i pantalone su mi malo iznad kolena i jedva da uspevam malo da raširim noge. pakao.

utom slavica sa osmehom kaže "jeste, trudna si" i okreće monitor ka meni da vidim svoju bebu. pogledam i vidim DVE bele mrlje. ne jednu, već dve.
d.v.e.
d-v-e.
DVE.
[pa, mama, baksuze jedan!]

i dok ja zamišljam sebe kako sa po jednim odojčetom na svakoj sisi idem kroz grad i žickam za pelene, slavica mi pokazuje na levog blizanca i kaže "ovo je žumančano [nešto, ništa je nisam razumela], a ovaj pasulj pored je beba".
fju! ipak je samo jedna :)

i tako je bebac za sada u porodici poznat kao pasuljče. moram pod hitno da mu/joj nađem neki drugi nadimak, jer ja pasulj ne volim. a i nekako mi nije prikladno da bebu zovem imenom hrane. predlozi su more than welcome.

slavica mi je još rekla da treba da se ponašam normalno, da mogu da radim sve isto kao i pre, osim da nosim ili vučem nešto teško (as if i did it before) i prepisala mi neke vitamine i folan. folan je ono što pijem da beba ne bi imala rupu u kičmi.

krenem ja u apoteku i kupim te vitamine za trudnjače, bogte, pa to je baš skupo. no, za bebca only the best, pa nema veze koliko košta. ali nemaju folan. okej, odem u drugu apoteku - ni u njoj nemaju folan. dooobro, odem u treću, četvrtu... nigde nema prokletog folana! nema ni zamene za taj lek. razmišljam da li mama stivena hokinga isto tako nije mogla da nađe folan kad je bila trudna. mislim, super bi bilo kad bi pasuljče izrastao u nekog stručnjaka poput stivena, ali negde bih ipak volela da može da mrda više od malog prsta.
da skratim, folan mi je našao DM*, posle potrage od dva dana i obišlih dvadesetak apoteka ukupno. pasuljče ipak neće imati rupu u kičmi, jei! ali (ne znam jesam li to već napomenula), izvesno će biti uber pametno. :D

odlučila sam da neću više da posećujem sajtove za i o trudnicama, te da ću staviti sebi zabranu na reč pregnancy u pretraživaču. verujem da je za bebca mnogo bolje da se ne prepadam nego da baš sve znam. sve što treba da znam reći će mi ginekološkinja ili pak DM koji može i sme da ukucava 'pregnancy'. već je našao preporučljive poze tokom trudnoće. da, to ga je prvo zanimalo. kako se beba razvija je preskočio.
drag je, zar ne? :)



težina: volim da mislim da je još uvek 58,5 kg
struk: ne, nisam počela da merim

*DM - dragi mi

trudnim ženama treba zabraniti da gledaju ligu šampiona. ili makar da gledaju utakmice koje ih mogu emotivno potresti.

htedoh da umrem sinoć pred penale.
posle penala sam samo bila smorena.

glupi fudbal i glupi murinjo i glupi čeh i glupi glupi glupi fudbaleri koji za 120 minuta ne mogu dati gol.

kako reći drugima?

prvo sam rekla mami. koja mi je donela test sa sat vremena zakašnjenja! možda to ne zvuči strašno, ali jeste, STRAŠNO je. naročito ako ste čvrsto odlučili da za testiranje koristite prvu jutarnju mokraću, a probudili ste se u pola 11, mama je trebalo da dođe u 12, a došla je u 1. mislila sam da ću se pri svakom pokretu upiškiti.
a tu je bila i baka. pa su se one silno obradovale, mada me je baka zabrinuto pitala:
prvo - a fakultet?
drugo - i, kad ćeš da se udaš?
odgovor:
prvi - pa, ništa, završiću ga (u sebi dodadoh someday).
drugi - NEĆU da se udam.

errrr, wrong answer!
da sam rekla "za deset godina" bilo bi umnogome bolje nego to decidno "neću". ali, tu je bila moja mila majka da me podrži. super. doduše, to je radila čitavih 24 sata - već sutradan je došla da me poseti i usput me priupita a da kad planiram svadbu.
kako, molim?!? ko si ti i gde je moja mama?
mislim, kako je moguće da za 24 sata (i još jednom - za dvadeset i četiri sata) upadne u trip - prvo udaja, pa beba. i to od svih, baš moja mama. svašta.
no, istog dana kad sam uradila test, dakle 24. aprila, javih obema tetkama i sestri. opet, sve su se obradovale, a nada je došla i da me vidi. pa me je i ona pitala kad planiram svadbu. i da kako ću da se porodim a da se ne udam. šta bre kako? pa lepo.
iskrena da budem, malo mi je falilo da joj odgovorim "na pičku", ali nisam, odlučila sam da ne psujem više. ipak ću ja postati majka i biti uzor svome detetu.

dakle, iako sam se nadala da su moji iole normalni te da me neće smarati udajom i inim glupostima, ispostavilo se da sam pogrešila. ne samo da su me smarali time i da sam morala hiljadu puta da im kažem da se ja NEĆU udati pre nego što rodim (između ostalog jer mi se sestra udaje na jesen i beskrajno mi je glupo da se udajem sa stomakom do zuba, a i ako već pravim tu svadbu, ima da napravim ozbiljnu donatorsku konferenciju od koje ćemo moći da živimo makar narednih godinu dana, hehe), elem, ne samo da im je to bilo teško za pojmiti, nego su krenuli i sa svim onim imbecilnim 'običajima' kao recimo - i znam da je teško za poverovati, ali to neki ljudi ZAISTA rade -
ako posoliš (da, POSOLIŠ!!!) trudnicu, možes odrediti pol deteta na osnovu toga da li je pogledala gore ili dole.
da, tetka me je POSOLILA. prišla žena dok sam ćaskala sa sestrom i sipala mi so na glavu! potpuni šok. ja je gledam, ne mogu da verujem šta je upravo uradila i počinjem da urlam. mislim, razumela bih da mi je to eventualno baka uradila... ono, žena se rodila na planini pre hiljadu godina, nije završila nikakve škole do onih večernjih partizanskih, pa i da razumeš. ali, mama i tetka, e to mi je već bilo skandalozno. imam osećaj da sam satima urlala na njih. a one su me gledale kao da nisam normalna.
kao, šta ti je, pa samo se zabavljamo... hoćemo da znamo šta je... a kad sam im rekla da ću to pitati u-već-kom-mesecu-se-vidi-piša-ili-nepiša, bile su u fazonu - jao, pa nemoj, pa nećeš se iznenaditi...
i ko je sad tu lud?
ovamo me sole ne bi li saznale da l' će biti bata ili seka, a s druge strane me ubeđuju da ne treba da ZNAM šta će biti. ne razumem.

no, dobro. prođe i to sa porodicom, dođoše na red prijatelji.
mislite – okej, porodica se ne može birati, ali zato su prijatelji oni koji nas razumeju i blablabla... mhm. jedini problem je u tome što manje-više svi moji prijatelji spadaju u onu grupaciju 'ja nikako i nikada ne želim decu'. kao ja nekad :)
i sad treba da im saopštim da sam trudna i da ću verovatno u nekom trenutku postati neuračunjiva i nesnosna i ogromna i da ću na kraju istisnuti iz sebe neko vrišteće čudo i očekivati da ga i oni obožavaju...

valentina me je zvala dok sam bila kod ginekološkinje i ona je prva od mojih prijatelja koja je saznala i čestitala mi. đole me je zvao iz danske pa sam i njemu rekla. i bio je baš smešan i zvučao pomalo zatečeno, ali ipak obradovano. a onda je trebalo da se svi nađemo u petak i dragi mi i ja smislismo da im tada svima kažemo. kao, lakše je kad su svi na gomili.

prvo se gotovo niko nije pojavio, a mene je mrzelo da čekam da se svi skupe, pa sam miroslavu odmah rekla. verujte, prilično sam blaga kad kažem da je p-o-p-i-z-d-e-o. da vas uputim, ubeđena sam da je oduvek zaljubljen u mene, što mi je i sam nekoliko puta rekao, ali dragi mi i ja smo već nekoliko godina zajedno, a i sama sam mu rekla da je on meni samo prijatelj i da nikad neće biti ništa više od toga. što ga nikako nije sprečilo da se ponaša kao derle i ne progovori sa mnom (ili s bilo kim, for that matter) čitavo veče pošto sam mu rekla da smo trudni. pa je došla desa i priupitala šta je sa miroslavom.
ja: rekla sam mu da sam trudna, pa se smorio.
desa: trudna si?!
ja: da.
desa: i rodićeš?
ja: da.
desa: ...

mislim, nisam očekivala provalu euforije, ali makar pristojnost i eventualno 'čestitam' priznajem da jesam. i, da sve bude još gore, dragog mi prijatelji su svi bili oduševljeni. nabijem ih. da prostite.
pa, valjda su moji prijatelji bolji od njegovih. da ne pominjem to što su moji prijatelji ujedno i njegovi i uglavnom dragog mi poznaju duže nego mene.

ali, mućko mi je zato poslao super sms, sa presmešnim lapsusom (u kontekstu miroslavljeve reakcije):
Cuo sam divne divne vesti =)))
Cestitam, bar sam srecan =))

a bili i kaja i vuk i moja kaja su se raznežili i bili su baš dražesni. valjda će i ovi ostali moji ludaci vremenom prihvatiti ovu moju trudnoću i početi da se ponašaju normalno.

a sad odoh da spavam.


težina: 58,5kg
struk: još nisam izmerila*

*note to self: počni da meriš struk.