mama kao takva

danas (tj. juče) ivo se okrenuo sa stomaka na leđa.
prvi put u svom životu.
i to sam.
i to čak dva puta.



nesnosno sam ponosna

najzad se našlo malo vremena, pa da nastavim gde sam stala...

četvrtak, 13.12.2007.
[...]vidno iznervirana doktorka mi kaže da se skinem ne bi li me pregledali. i ne, nije typo, baš tako mi je rekla: "...da vas pregledamO".

odem ja iza tzv. paravana, zapravo niše u zidu odvojene od ostatka ambulante nekakvom zavesom poslednji put opranom kad je moja baba bila u cvetu mladosti, a moja baba je veoma stara žena. elem, odem ja tamo, skinem sve od pasa naniže, obujem njihove braon plastičnjake na noge i uputim se ka... hmm, nemam pojma kako se to zove... stolici za pregled sve vreme zahvaljujući se prstu sudbine koji je namestio da mi je termin u decembru, te da ne moram da obuvam plastičnjake na bosu nogu. o da, toliko ne ulivaju poverenje u svoju čistoću.

sednem, legnem, dignem noge i pokušam da se opustim. priđe prva sestra da me pregleda, gurne prste, obznani - 3 cm otvorena. priđe druga sestra, kaže "da vidim i ja" [mislim se ja u sebi, koji moj ima ti tu išta da gledaš, ali šta ću, ćutim, ležim, pokušavam da se opustim, što verujte nije lako sa stomakom do zuba i na pregledu kod nepoznatih ginekologa]. gurnu i ona prste u me, nežnost joj nikako nije jača strana, te reče - 2 cm! doktorka, sad iznervirana zbog ove dve, reče "sklonite se, ja ću da je pregledam".

jebemmumiša, jeste da sam u porodilištu i jeste da je tu guranje prstiju u tuđe ribice kao dobardan, ali ne morate baš čitavu kvotu za taj dan da ispunite na meni. no, niko tu mene ništa ne pita, gurnu i ova prste u mene, iz sve snage rekla bih, i dade konačnu procenu: 3 cm otvorena, javite se u porodilište. siđoh ja sa te stolice, drhte mi noge, jedva hodam, dole me boli, malo sam i zatečena... it is beginning! s tim što ja i dalje nemam nikakve kontrakcije. ali valjda oni ipak znaju bolje od mene.
znaju, znaju, kako da ne.

izađem iz ambulante, kažem DM-u da ostajemo u porodilištu, mislio je da ga zezam, trebalo mi je par minuta da ga ubedim da ću ZAISTA tog dana da se porodim. obavimo šta sve treba od papirologije, DM se javi slavici da su me zadržali, ja odem do garderobe. e, tu me sačeka prvo iznenađenje. ne može koferče! debela matora sestra ne da. kaže samo najnužnije. u kesi. to što meni u decembru u državnom porodilištu bade-mantil predstavlja nužnost nju ne zanima. a ne mogu ni svoju spavaćicu da obučem, već njihovu. a ona mi je velika. i dekolte je do pupka. i treba da idem gologuza od prizemlja gde je ambulanta do porodilišta koje je na trećem spratu. dobro. skinem gaće i vidim da krvarim. isprepadam se onoliko. i iznerviram. jebote, devet meseci (dobro, osam ili nešto malo manje) vodim računa o sebi i trudnoći i da se ništa nepredviđeno ne dogodi i onda me u bolnici povrede tri krave. nabijem ih. no, nema se baš previše vremena za paniku i nervozu, vode me na treći sprat.

DM je ostao ispred krila gde su porođane sale, mene su uveli. ja sve vreme i kome stignem govorim (mislim da sam i čistaćici to rekla) kako hoću da mi suprug prisustvuje porođaju i da hoću epidural. neka sirota žena urla, doktori se malo brecaju na nju. da nisam išla na one pripreme za porođaj mislim da bih se tada sledila. ali nisam. plus, i dalje nemam kontrakcije.

oblače me u neko čudo razrezano pozadi. pozadi se i vezuje. dupe mi je na izvol'te svakome ko prođe pored mene. odvedu me u pripremnu sobu i tu prvo dođe dežurna sestra, kaže zvala ju je slavica. meni malo lakne, kao neko će da vodi računa o meni. e, ali da bi vodila računa o meni, želi da me pregleda. pa gurne i ona prste da vidi kako stvari stoje dole. ni ona nije bila nežna. ali, rekoh, šta je - tu je, sad će taj porođaj da počne. hoće hoće, kako da neće.
dođe neki doktor, mlađi i ćelav [zapamtiti ovaj deo, bitno je za kasnije], nasmejan i krene da popunjava neki formular. usput me i pregleda. dada, gurne prste u mene. doduše nije bio grub kao žene pre njega, ali ipak. i još mi kaže da će to ponavljati svakih satipo. ju-fucking-hu. on kaže 2 cm otvorena.

onda me obrijaše, klistiraše [pFuj]. i onda dođe drugi doktor. "lezite da vas pregledam".

lezite DA VAS PREGLEDAM?
da vas pregledam?
da
vas
pregledam?
pa da li ste vi normalni?!?!

2 cm, neće to skoro. ne bi on da indukuje porođaj, ali neka me stave malo duže na ctg, pa će onda odlučiti.
odležah ja nekih pola sata na tom ctg-u, sve vreme slušajući onu ženu kako vrišti i doktore i sestre koji je uglavnom kuliraju, tek povremeno malo urlajući na nju.

i onda dođe neka neka doktorka, da me - pogađate? - pregleda. kapiram da je svako ko je tog dana bio dežuran u porodilištu gurnuo prste u mene. samo sam čekala kad će domar da naiđe i kaže mi da bi i on da me pregleda.
elem, neće oni mene tog dana da porađaju, nije porođaj još krenuo. mislim, to sam mogla i ja da vam kažem, bez da me sedam puta pregledavate.

za svo to vreme DM je bio u tzv malom porodilištu - odvojena sala za one koji hoće da i tata prisustvuje porođaju. još na prijavnici smo napomenuli da želimo da i on bude tu, te da ja hoću u apartman posle porođaja.

da ne dužim... odvedoše me na odeljenje za humanu reprodukciju, u dvokrevetnu fancy-schmancy sobu. dežurna sestra mi reče da je sutra ujutru vizita, te da će tada da mi kažu mogu li kući. eh, i da je večera gotova. da napomenem, u tom trenutku je 6 posle podne. k'o da sam u zatvoru ili nedajbože u vojsci. večera u 17.30?!? neće da me puste kući iako živim blizu i ne porađam se?!? not good.
u sobi sam sa nekom ženom iz čačka koja usta ne zatvara, prati latino serije na pinku i peva uz muziku sa svog plejera. a meni ne daju da idem kući. kuku.


petak, 14.12.2007.
[u crticama, ivo samo što nije]

5.30 buđenje - meri se temperatura.
7.00 doručak
8.00 sestra: spremite sobu (ha?!?) za vizitu.
8.30 vizita; uleti njih sto pedeset u sobu, jedan doktor postavlja pitanja, ostalih sto četrdeset devet kokodače, jedva ga čujem. upiše mi u karton da kasnije treba da idem na ultrazvuk i ctg. ne stigoh da ga pitam mogu li kući :(

kasnije tog dana mi uradiše ultrazvuk. velika beba, ja mala, možda će morati na carski rez. što će odlučiti konzilijum u ponedeljak. ponedeljak?!? :panic:
kontrakcija i dalje nema. ali oni ipak ne bi da ja idem kući. mogu, ali na sopstvenu odgovornost. kao, bolje je da sam tu gde mogu da prate šta se događa. nije da nisu u pravu, ali ostati u bolnici do ponedeljka mi zvuči tako strašno. jebala me revnost i što im se javih u četvrtak. a lepo mi je slavica rekla da nema potrebe za tako nečim.

ostala.

ručak u bolnici je u 13h, večera je, već rekoh, u pola šest. imam televizor u sobi i cimerku koja me nervira. ne da mi se da čitam. nervozna beskrajno, na ivici da ujedam. dan nikako da prođe.


nastavak kasnije :D