mama kao takva

why do I smile at people who I'd much rather kick in the eye?

svojevremeno sam, na onom blogu, napravila svoju listu za odstrel.
ovde dodajem spisak stvari koje me nerviraju:


mislim na majice. znate već o čemu govorim - majice koje se iz čista mira i ničim izazvano razvuku, iskrive, oparaju, uvrnu. zapravo, od svega toga, najviše me nervira kada se onaj šav sa strane nađe mal'ne na sredini majice. i uvek se to dogodi majici koju najviše volim. pa onda mogu da je nosim samo kad spavam ili ispod džempera, grmnj.

užasno me nervira kada nešto moram da ponovim po deset hiljada puta. i užasno me nervira kada neko i posle tih deset hiljada puta opet radi to što sam ga zamolila da ne radi. recimo, da ne zove između 8 i 10 uveče jer tada uspavljujem bebca i ne mogu da se javim. koliko je teško to zapamtiti?!? nije da tražim da mi se izdeklamuje pola gorskog vijenca ili teorija struna ili već tako neki rocket-science- mumbo-jumbo... ali iz meni nepoznatog razloga, ljudi odbijaju da zapamte te krajnje jednostavne stvari. svašta.

mislim na tanjire. svi se zgražavamo nečistih čaša i šoljica za kafu u kafićima. ili pak prljavog escajga u restoranima. to je nekako opšte mesto. e, ali meni je krajnje odvratno kada provalim da je (naizgled) čist tanjir prljav ODOZDO. recimo, uzmem tanjir da bih sipala supu i pod prstima osetim masnoću. ili pak iz bilo kog razloga okrenem tanjir i provalim da je donja strana prljava. dragi ljudi, znam da zvuči neverovatno, ali tanjiri imaju i donju stranu! operite ih makar ponekad.

ponekad ne želim da se javim na telefon. ili ne mogu da se javim. ako se ne javim posle 5 zvona, valjda je jasno da se neću javiti, ne? e pa NE, nije svima jasno. neki su uporni i ne odustaju. i puste da telefon zvoni dok se veza ne prekine. takve bih zadavila. e, ali postoje još gori od njih. to su oni što taj proces ponavljaju nekoliko puta - te bi trebalo ispaliti na pusto ostrvo prepuno telefona koji neprekidno zvone, a na koje se oni nikad ne mogu javiti. i kada se posle deset minuta torture izbezumljena i besna javim, obično krajnje ležerno pitaju kako sam i šta ima novo.
novo?
kako sam?
šta te briga kako sam, morončino neopevana. a novo je to da pravim rang listu likova sa tako mizernim mentalnim sklopom da ne mogu da shvate da se posle deset zvona neću javiti na telefon. i da, upravo si izbio na prvo mesto.
well, to je ono što sam oduvek želela da kažem takvim smaračima, ali nikad nisam. problem je što su obično u pitanju neki rođaci koje ne mogu tek tako da napušim, bah.

okej, svi se mrštimo na nepristojne ljude. ali ja sad mislim na nepoznavanje reči HVALA. meni je zaista nejasno zašto je to tako teška reč. ono, neko vam pridrži vrata kad su vam ruke pune a vi - ništa. ili vas pusti preko reda do kase jer imate samo jedan artikal u korpi, a vi opet ništa. ili čuje da pitate za neku ulicu osobu koja ne zna da vam pomogne, pa se ubaci i objasni vam kako da dođete do tamo, a vi se samo okrenete i odete. ili primeti da ste dali sto dinara više nego što je trebalo, a vi bez reči uzmete novac nazad. ili vam dohvati nešto što vam je ispalo, a vi samo brže-bolje istrgnete to iz ruku i - ništa.
da se razumemo, nisam ja neki samarićanin, ali ako se ovaj trend nastavi ima da postanem pravi mizantrop.

znam, skoro pa da je nepristojno bezobrazno da ja koja često kasnim imam primedbe na kašnjenje drugih. ali ipak imam. nervira me kad neko kaže da će doći u sedam, a onda dođe u pola osam. ranije me to nije smetalo, ali sada kad imam bebu šizim zbog toga. valjda je to zbog toga što mi slobodno vreme određuje bebac, pa je svaki minut dragocen. minut MOG vremena, naravno
uh, a još me više nervira kad neko kaže da će zvati, a ne javi se. pa koliko je teško okrenuti jedan telefonski broj?!?

u kafićima gotovo uvek ostavim bakšiš. osim ako su izuzetno bezobrazni i neuslužni. taksistima obično platim više. u prodavnici ponekad oprostim ako nemaju sitno da mi vrate. ali me nervira kada neko podrazumeva da ja treba da ostavim bakšiš, pa NEĆE da mi vrati kusur. you know the situation: prebira se po novčaniku ili kasi beskrajno dugo uz neprestano huktanje, a sve čekajući da kažem - ma u redu. ili se čak ni ne pravi da traži kusur, već se pravi da me nema. u takvim situacijama sam u stanju da čekam ako treba i satima dok mi ne vrate kusur do u dinar.

svi ste garant bili u toj situaciji. sretnete neku osobu koju niste videli zilionima godina, sa kojom se nikada niste družili, čija vas životna priča ama ič ne zanima, a koja pak insistira da proćaskate. pa onda pita a šta ima novo kod tebe?. šta ima NOVO, ej! mislim, kako da opričam poslednjih 15 godina svog života nekome ko nije znao šta mi se događalo ni onda kada smo se često sretali. još me više nervira kad me pitaju kako si? mislim, kakav odogovor do "dobro" očekuju? čak i da mi nije dobro, zar zaista očekuju da im to kažem? a i da im kažem tako što, šta bi mi rekli? recimo, da im kažem da smo morali da uspavamo psa, a oni ni ne znaju da sam imala psa... mislim, wtf? čemu sve to?
druga stvar je kada sretnete nekoga s kim ste se družili i koga vam je baš drago što ste sreli. tada je chit-chat okej.

generalno, tvrdoglavost je dobra osobina. ja sam tvrdoglava, pa to MORA da je dobro. a i postojanje pravila je dobro. samo što neki tvrdoglavo odbijaju da ih poštuju. recimo, ne mogu da shvate da NEĆEMO da se sa ivekom priča bebećim govorom. ma nije da ne mogu da shvate, mogu, ali neće da poštuju naše pravilo. kao, beba je, pa tako TREBA pričati sa njim. odbijaju i da poštuju zabranu psovanja pred njim. kao, mali je, pa ne razume i neće mu smetati. a što je najbizarnije, obično su u pitanju iste osobe. samo čekam kad će početi da psuju u bebećem govoru. nešto kao picka ti matelina, dlkadžijo jedan, nabijem te na kujac.
neverovatni su.

eh, I saved the best for the end.
kad god vidim da neko napiše NEZNAM, fasciniram se. ili kad napiše nemogu, nesmem, itd. pa koliki iq je potrebno imati da se zapamti da se samo neću, nemam, nisam i nemoj piše zajedno?
a onda napiše odvojeno: ne moguće, ne poznato, ne sigurno, ne pismeno itd. to se piše zajedno, aman!
smeta mi i kad napiše JEL umesto jer, kad se IZVINUO umesto izvinio, kad napiše ČAK ŠTAVIŠE umesto samo čak ili samo štaviše... you get the picture.
da se razumemo, pravim i ja greške, ali se ispravim kad ih primetim ili kad mi neko ukaže na njih. ali ima ljudi koji uporno tako pišu. znači, nije u pitanju typo, već misle da tako TREBA. a najbolji su mi oni koji se usude ubeđivati te da je tako pravilno. ja takve ljude ne mogu ozbiljno da shvatam.




ajd sad vi :)

oh, lucky you

S ove strane reke lete - foke! I to dalekodometne.

To je jedino racionalno objašnjenje otkud nam na prozoru na terasi na trećem spratu, a ispod nadstrešnice, GOVNO veličine kajsije.
Mislim, koja ptica, osim možda noja, a oni ne lete, a i koliko znam nema ih u Beogradu... dakle, koja to ptica ima toliko govno?
Nijedna, eto koja!
Foka, kažem vam ja.

I odvratno je i... ma šta odvratno, PREgadno je, a trebalo bi ga ukloniti. Bljakbljakbljakbljak.




kategorija: sreću donose kajsijaste stvari, pFuj!