Suncokreta2

Kako u prvom misecu postiji dan kad ostaviš godinu iza sebe,
kako i u trećem misecu postoji dan kad namirišeš proljeće.
Tako i u drugom misecu postiji jedan dan, a to je dan kad vidiš da sve ipak ide na bolje. To je onaj dan kad skužiš da su stabla u ulici skoro propupala.
Nisu još ali sad, će svaki tren. vidiš da se ispod kore nešto događa, da su početi kolat neki sokovi.
to je onaj dan kad skužit da je dan produžio bar uru ake ne i dvi.
To je ono jutro kad skužiš da više ne vidiš svitli li svitlo u susjednoj ulici na katu petom, nekome ko se biće diže u sličnu uru.
To je onaj dan kad znaš da još malo i proće, da će za misec dana puhat još zadnja marčana bura.
E volim taj dan. Izađem na balkon i pogledam dva velika stabla odma isprid nosa, kojima nisu izvirili listovi ali već se nekako vidi nešto zeleno u tagovima. Ne znam kako bi to drugačije objasnila.
Doslovno kad pogledaš u ovo dalje stablo vidiš da se nešto negdje ipak zeleni, na ovom bližem samo vidiš da ima neke izbočine...
Volim taj dan zato jer mi je gušt hodat gradom, slušat neku veselu, prolitnju mjuzu, pozdravljat procvitalu trišnju u Partizanskoj, pozdravljat procvitale mindele u Balkanskoj i male plodove na nespolama.
Volim taj dan jer on obečava da će sutra bit još bolje, još lipše, još zelenije, još mirisnije.
Ajme guštam u toj spoznaji.
To me baš veseli...

Predpostavljam da je ovo jedna, još jedna, od mojih faza kad mi se jednostavno neda pisat. A nije da nebi imala o čemu, nego mi je nakako lino.
Neznam šta mi je...
Ne drži me više euforija, nekako mi se neda...
A o svačemu sam tila pisat. Prvo o procvitalim mindelima (bajamima za one koji me ne razumiju), pa je pa snig....
Pa sam tila pisat o tome kako je Grgur bio okičen snigom, pa su ga sad okitili za maškare. Pa sam tila pisat o tome kako je mala suncokreta bila u maškare i zaradila silne novce, jer su išli po zgradama di žive "bogati ljudi", imali su provjerene izvore. Pa su lovu podilili tako da su otišli na pizzu. Sitila sam se svojih maškara, siromašnih zgrada i čuvane svake lipe za neki uzvišeni cilj. Danas više ništa nije ka i prije.
Ni njega više nema, ma je Ford isto opet otiša dole. Zasadila sam limun, kojeg nismo imali od kad je prestalo bit bake i njenog limuna. Ulje je opet osvojilo medalju. Opet srebro. A prije neki dan (to kad sam gledala rukomet) urlala sam da je bolje bit stoti nego drugi. E ali na ovo se drugo misto to ne odnosi. Imala sam sriću sidit za stolom sa ljudima koji su pobrali najznačajnije nagrade. Oduševilo me šta su skromni, šta su cili u maslinarstvu, u zemlji, u ljubavi prema tim biljkama, šta su im ruke grube od rada.. Šta se od rada ipak može živit, šta se to ipak događa u ovoj zemlji, za koju nisam bila sigurna da se tako nešto i u njoj može događat.
Mogla bi se lako prišaltat na takvu priču, ma možda čak to već i činim na neki način...
Od prevelikog gnjeva i od prevelikog broja onih koji ne rade a dobro žive, teško je vidit ove ostale. Ove koji rade, koji guštaju u tome šta rade, koji znaju šta rade i to rade odlično. i baš sam zbog toga sretna.
Ladno mi je, ali je bar dan produžija.
Grintava sam jer sam prehlađena, ali proće, na mlado je...
Ima još tisuće svakavih novitadi, ciljeva, planova, ali o puno toga nesmin ni zucnut...
Eto javila sam se....
Kaže mi jedan prijatej, da nek nešto zadržim i za sebe, ehehe da on zna koliko ja toga držim u sebi, kad ovo malo nebi pustila vanka, eksplodirala bi...
Imam i jednu prijateljicu koja govori da joj padne sistem kad otvori moj blog...
Ako je već dotud došlo, moža je vrime da malo odmorim..
A možda mi je to i dobar alibi, ma možda i nije, možda već sutra napišem novi post
Šta ja znam, ništa , skoro ništa...

Vi koji me stvarno čitate znat ćete da sam ja ustvari puno svestranija nego šta ostavljam dojam na prvi pogled.
Znat ćete da imam predplatu u HNK i da me nekad zna ponit neka predstava toliko da se znam
otrgnut od svojih uobičajenih brljezgarija. I brljezgat na jedan malo drugačiji način.
Stvarno nemam namjeru analizirat večerašnju operetu, nisam ja baš neki ekspert za to.
Ne razumim se u tehnike pivanja plesanja i glume, ali znam kad mi je lipo. A večeras mi je bilo lipo. Puno lipo.
Prvo vratilo me u ditinjstvo, kad su me starci vucarali po kazalištu, di sam ja vrlo često spavala, negdi u kantunu lože, ali ni tada prije par desetljeća, kad sam prvi put gledala akvarel nisam spavala. Tako da mi je danas cila ta opereta probudila neke davne emocije.
Znate ono, stari sa bafama, stara sa ogromnom trajnom, a mi dica...
Pa sve te arije koje bi pape zna pivat po kući....
Na prve taktove već mi se pojavija osmjeh na licu i nije silazija pune tri ure.
Ja vam ovu novu varijantu Akvarela toplo preporučujem, mene je nasmija do suza, razgalija mi dušu, vratija u ditinjstvo, a opet tako lipo povezala me sa sadašnjim svitom i splitom...
Nebi ovaj put pričala o Tonču i Marici, rađe bi se zadržala na Perini i Alešandru.
Koji su meni bili preslatki.



Perina- Jelena Bosančić
Alešandro- Goran Marković
Ustvari najrađe bi se zadržala na Alešandru, smišnome, šesnome,sve neššššštooo
Ma otiđite, vidite, procjenite, guštajte, veselite se i volite...
Mali je smak svita...

E ovo je javljanje na brzinu. Nije da nebi imala šta reć nego nemam vrimena, a i ono šta imam neda mi se, stvarno mi se neda trošit pišući romane....
E kad sam već kod toga kako nemama vrimena. Neki dan ja baš jednoj svojoj priji, koju ne znam iz kojeg razloga stvarno stalno zapostavljam,objašnjavam kako ja uopće nemama vrimena za sebe. kako ponediljko trčim tu i tamo, pa utorkom tamo i tamo tamo, pa sridom opet tu i tamo i tamo tamo tamo i tako sve do vikenda kad definitivno imama rezervirano za planinu, iako ni nju nisam vidila ohoho....I tad mi ona otvori oči i kaže mi povijesnu rečenicu, znaš ako nisi primjetila to tvoje trčanje tamo i tamo i tu i tamo je ustvari tvoje vrijeme, i stvarno ja nemam vrimena jer ga toliko trošim za sebe da jednostavno nemam kad ostavit za sebe koju minutu ... eto . Ma tila sam ustvari još nešto reć, šta mi je već odavno palo na pamet.
Nekad kad su se nosili satovi sa šverama, ja ne nosim nikakav sat, onda kad bi se švere poklopile zna si da neko misli na tebe... Pa su se malo modernizirala vremena i teško je nać šveru, sve je digitalno pa tako i vrime... I sad kad nam se na ekranu sata, mobitela , kompjutera... ili bilo di pokaže da je recimo 11:11 onda ka neko misli na nas. Ali ustvari cilo vrime falivamo. Jer da imamo pravi sat sa šverama nebi nam ta švere bile poklopljene, nego u 11:5. E i šta sad mene to muči, i pari da sam otkrila toplu vodu, ma znam da nisam. Nego mene nešto drugo brine, shvatila sam da vjerojatno u životu u krivo vrime mislim da neko misli na mene, a kad misli onda mi i ne padne na pamet. valjda nije još došla prava ura da to pripoznam, biće da mi se sve švere tribaju lipo poklopit....