E ovo je javljanje na brzinu. Nije da nebi imala šta reć nego nemam vrimena, a i ono šta imam neda mi se, stvarno mi se neda trošit pišući romane....
E kad sam već kod toga kako nemama vrimena. Neki dan ja baš jednoj svojoj priji, koju ne znam iz kojeg razloga stvarno stalno zapostavljam,objašnjavam kako ja uopće nemama vrimena za sebe. kako ponediljko trčim tu i tamo, pa utorkom tamo i tamo tamo, pa sridom opet tu i tamo i tamo tamo tamo i tako sve do vikenda kad definitivno imama rezervirano za planinu, iako ni nju nisam vidila ohoho....I tad mi ona otvori oči i kaže mi povijesnu rečenicu, znaš ako nisi primjetila to tvoje trčanje tamo i tamo i tu i tamo je ustvari tvoje vrijeme, i stvarno ja nemam vrimena jer ga toliko trošim za sebe da jednostavno nemam kad ostavit za sebe koju minutu ... eto . Ma tila sam ustvari još nešto reć, šta mi je već odavno palo na pamet.
Nekad kad su se nosili satovi sa šverama, ja ne nosim nikakav sat, onda kad bi se švere poklopile zna si da neko misli na tebe... Pa su se malo modernizirala vremena i teško je nać šveru, sve je digitalno pa tako i vrime... I sad kad nam se na ekranu sata, mobitela , kompjutera... ili bilo di pokaže da je recimo 11:11 onda ka neko misli na nas. Ali ustvari cilo vrime falivamo. Jer da imamo pravi sat sa šverama nebi nam ta švere bile poklopljene, nego u 11:5. E i šta sad mene to muči, i pari da sam otkrila toplu vodu, ma znam da nisam. Nego mene nešto drugo brine, shvatila sam da vjerojatno u životu u krivo vrime mislim da neko misli na mene, a kad misli onda mi i ne padne na pamet. valjda nije još došla prava ura da to pripoznam, biće da mi se sve švere tribaju lipo poklopit....
Post je objavljen 07.02.2009. u 19:20 sati.